Етногенеза Јужних Словена
Татомир П. Вукановић
УВОД
Етногенеза означава старо порекло народа. Бројне друштвене науке, као и неки њихови огранци, баве се проучувањима и расветљавањем тога проблема. Пре свега, то је један од најважнијих проблема етнолошке науке и с тога гледишта прилазимо решавању овог проблема у Јужних Словена.
Проблем методологије етногенезе, како га ми схватамо и обрађујемо у овој студији, веома је сложен и компликован и он се с једне стране сажима, а с друге преплиће са проблемима методологије извесних етнологији сродних наука.
Проблем етногенезе Јужних Словена, кроз призму сагледавања историјске етнолошје, спада у најзначајније проблеме словенске етнологије, а истодобно је и од прворазредне вредности и за светску науку о народима. Ово понајвише због тога, што су јужнословенски народи, кроз дуготрајни историјски процес своје еволуције и етничког биствовања, пролазили кроз разне епохе и историјска збивања. Ту игра знатну улогу и сама конфигурација Балканског полуострва и географска средина овога поднебља, на шта се је као надградња појављивао читав сплет разноврсних појава и проблема историјског и економског карактера.
Етногенеза Јужних Словена је веома компликован и особито комплексан проблем. Она је нешто специфично и сасвим различито, од етногенезе осталих словенских и других народа на свету. Комбиновано испитивање података археологије, палеоетнологије, палеолингвистике, историје, историјске етнологије и осталих сродних јој наука, дају могућност да се проблем етногенезе балканских Словена сагледа са доста основа.
Етногенеза Јужних Словена спада у опсег историјске етнологије. Њено проучавање вршили смо етнолошком функционалном методологијом, уз надградњу свих осталих етнолошких методологија, које су биле применљиве; као и методологија обухваћених помоћних етнолошких наука.
Пре свега, помињемо, тло јужнословенских земаља од прастарих времена било је настањено људским родом. На првом месту ту долази најважнија насеобина палеолитског човека код Крапине, где
4
су се нашли остаци човечијих костура и обиље предмета из тога времена. Из те епохе, вредно је поменути и палеолитско налазиште у Поточкој зијалки. Из доба неолита, нашао се знатан број насеобина, од којих помињемо: Старчево, Лепенски вир, Павловац, Плочник, Винчу, Караново и Кремиково (Бугарска), Вршник (Македонија), Вучедол и Бутмир. Бакарно доба је оставило неколико веома карактеристичних трагова у балканским земљама. Бакарних налаза нашло се највише у Словенији и Босни. Бронзаних налаза има широм Балканског полуострва и подунавских земаља. Са остацима гвозденог доба нарочито обилују Лика и Далмација. Познато је да су носиоци железне културе били Трачани, Илири и Келти. Посебно помињемо из тих времена Хелене (стари Грци).
Напоредо с изнетим, истичемо, етногенеза Јужних Словена је и „тврд орах", који није тако лако научно сагледати, а камо ли научно савладати и решити. Сасвим смо свесни тога, и сматрамо да ће овај наш рад, и овако дат, бити од користи науци. И, док је уназад око сто деведесет година, историографија мењала своје назирање о Словенима и почецима старословенских држава, почев од Хердера и Колара, лреко огавних великогерманских причања песника Хебела, иза чега следују трудољубива Пајскерова разматрања, тако да је надаље кроз цело XIX столеће, овај проблем у словенској историографији био често пута разматран. У XX столећу, настављена је започета традиција из претходног столећа, а местимично је било и расправљања о етногенези Јужних Словена. На концу, томе проблему је поклоњена обилата пажња у словенским земљама, тек иза другог светског рата, у ери социјалистичког развоја. За илустрацију тога помињемо изложбу „Етногенеза Јужних Словена", одржану у Народном музеју у Београду 1950. год. и симпозијум, одржан у Мостару у раздобљу 24—26. октобар 1968. год. у организацији Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине — Центар за балканолошка истраживања, са проблематиком: „Предсловенски етнички елементи на Балкану у етногенези Јужних Словена". Без двојбе, можемо устврдити, да је поменута изложба са проблематиком „етногенезе" Јужних Словена, била само један вредан покушај; а да је симпозјум био на завидној научној висини, и као такав да је од знатне користи за проблем етногенезе Јужних Словена, како по обиљу проблема и појава које је третирао, тако и по њиховом постављању и делимично решењу. Дакако, ваља нам поменути, ниједно од датих питања није било усмерено колотечном историјске етнологије, што је свакако очит пропуст организатора. На концу, сва новија истраживања из области етногенезе Јужних Словена, односно савремених балкан-ских народа, преоптерећена су „илиризмом", што иде на уштрб, како мишљења фактичном стању етногенезе балканских Словена и народа уопште, у односу на порекло илирско. Надаље, та претерана наглашавања о учешћу Илира у етногенизи Јужних Словена и Арбанаса, делимично су и погрешна, јер се ту не ради само о тековинама илирским, већ о културној баштини много старијих етничких скупина и
5
племена на Балкану, коју су попримили Протоилири, у доба праисторије па је континуирано пренели савременим балканским народима, на првом месту Арбанасима и Јужним Словенима.
Сматра се, да су Трачани првобитно обитавали углавном на источном делу Балканског полуострва, али су се простирали и широм Полуострва, од Црног до Јадранског мора, [2] Потом се ту истичу и формирају Илири, древни сточарски народ, који Потискује Трачане на Исток. [3] У то доба падају и келтска етничка миграциона кретања и биствовање на Балканском полуострву, запремајући северне и северозападне пределе Полуострва, гранајући се надаље у остале европске земље. [4]
Све су ово народи, племена и етничке скупине, који су живели у прастара времена, пре Ромеја и Римљана, који су ту обитавали у доба појаве Словена на Балканском полуострву и суседним земљама. У знатној мери, сви ови народи, племена и етничке скупине, преко јужнословенских народа и данас живе у балканским земљама. О томе јасно сведоче археолошки налази, историјска етнологија и палеолингвистика: имена река и брда, чиме се баве тзв. јафетидска или алародска истраживања. Етничко-биолошка збивања и оформљавање Јужних Словена, као веома сложен и дуготрајан историјски процес, одиграо се кроз низ столећа, уз разнородне историјско — етничке
2. Detschew D.: Die thrakischen Sprachreste, Wien 1957;
Dragoslović D.: Tračko kulturno i kultsko nasledje kod balkanskih Slovena. — Godišnjak knj. IX. Centar za balkanološka ispitivanja, knj. 7. Sarajevo, 1972, str. 177—186;
Kazarov G.: Beiträge zur Kulturgeschichte der Thraker. Sarajevo, 1916; cfr. PWRE VI A. 414—452;
Tomaschek W.: Untersuchung über die alten Thraker veröffentlicht. — Sitzungsberichten der Wiener Akademie, Phil. — hist. Klasse, B. 128, 130, 131.
3. A. Stipčević: Bibliografija Illyrica, Sarajevo, 1967, Ed. ANU BiH, knj. VI;
D. Rendić-Miočević: Problemi romanizacije Ilira s osobitim obzirom na kultove i onomastiku. — Simpozijum 2, Sarajevo, 1967, str. 139—153;
M. Suić: Nekoliko etnoloških podataka o antičkim Ilirima u djelima grčkih i rimskih pisaca. Simpozium 2, Sarajevo, 1967, str. 99—108;
D. Garašanin: Iliri. — Iliri i Dačani. Ed. Narodni muzej u Beogradu i Istorijski muzej Transilvanije — Kluž — Beograd, 1971, str. 17—30;
M. Mirković: Die südillyrischen Stämme im Iliyrischen Kriege Octavians in den Jahren 35—33 v. u. h. 113—127. Živa Antika XVIII, sv. 1. Skoplje 1968;
H. Спремо — Петровић: Пропорцијски односи у базиликама илирске префектуре. Београд, 1971. Ed. Арх. институт. кн. 7;
R. Katičić: Drei altbalkanische nomina Sacra. — Godišnjak IX. Centar za balkanološka ispitivanja 7. Sarajevo, 1972. str. 105—119;
A. Stipčević: Iliri. Zagreb, 1974, str. 19—82;
A. Mayer: Die Sprache der alten Illyrier. Bd. I—II. Wien 1957—1959.
O ulozi Ilira u genezi Arbanasa u Tirani је održan simpozijum (3—4. mart 1969.). Rezultati su saopšteni u posebnoj publikaciji (Iliret dhe gjeneza e shqiptareve. Tirane, 1969, str. 1—268).
4. J. Todorović: Kelti u jugoistočnoj Evropi. Beograd, 1968, 1—180, T. I—LXIV;
D. Ellmers: Keltischer Schiffbau. — Jahrbuch des Römisch — Germanischen Zentrraimuseums Mainz. 16. jahrgang (1969), Mainz, 1971, 73—122;
Archeologicke rozhledy; Keltische oppida. Symposium 1970, knj. XXIII, (1971);
V. Zirra: Beiträge zur Kenntnis des keltischen, Latène in Rumänien. — Dacia XV. Bucarest 1971, 171—238;
I. Stanczik — A. Vaday: Keltische Bronzegürtel „ungarischen" Typs im Karpatenbecven. — Folia archaeologica XXII. Budapest 1971, str. 7—27;
J. Todorović: Skordisci. Novi Sad — Beograd, 1974, 22—44, 126—145.
6
и етнопсихолошке појаве и збивања, y оквирима историјске прошлости разнородних народа, племена и етничких скупина Балканског полуострва.
После мађарских етничких миграционих кретања према централној Европи y IX столећу, која су поплавивши Средњодунавско — потиску котлину раздвојила Словене, балкански Словени сматрају ce као Јужни, за разлику од Источних: Руса, Белоруса, Украјинаца и Западних: Пољака, Лужичких Срба, Чеха и Словака. Са овим последњима једино Словенци могоше да одржавају известан географски контакт бар за прва три-четири столећа њихове етничке историје на балканском полуострву и суседним земљама. Појам Јужних Словена, према томе, шири је од појма Југословена, како ce он данас узима. Југословенство је синтеза Срба, Хрвата, Словенаца, Црногораца, Македонаца, Муслимана и бројних народних припадности: Арбанаса, Мађара, Турака, Румуна, Русина, Украјинаца, Рома и др. y националном и политичко — географском смислу; СФР Југославија данас ce и код нас и y осталом свету сматра као једна политичко — географска целина. Бугари, иако Јужни Словени, не сматрају ce стога као Југословени. Ми смо y овој студији узели y проучавања и њихову етногенезу, која је сва испреплетана с етногенезам осталих јужнословенских народа, са којима чини сродну целовитост. Иначе, називи Јужни Словени и Југословени, значе y суштини, једно исто; чак је први облик језички правилнији од другога. [5]
Проблеми етногенезе Јужних Словена су многобројни. Они сви нису ни до данас постављени, a камо ли проучени [6]. Ми ћемо y овој студији покушати да их прикажемо и по могућству поставимо и решимо. Ha концу, помињемо, да ли ће ce и како извесне постојеће етничке масе и скупине оформити y посебне јужнословенске народе и нације, то је проблем будућности, који не спада y домен изучавања y овој студији.
Ми сматрамо да су Словени на Балканском полуострву y доба колонизације, устаљивања и етничког оформљавања, имали две социјалне структуре. To темељимо на добро организованој словенској
5. Фр. Илешић: О постанку израза „југословенски“. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор. IX, Београд, 1929, стр. 163—164.
6. Cfr. Алексеев П. В. — Бромлей В. Ю.: К изучению роли переселений народов в формировании новых этнических общностей. Советская этнография, № 2 (1968), стр. 36—38;
исти: К вопросу о роли автохтонного населения в этногенезе южных славян. — История, культура, этнография и фольклор славянских народов. VII международный съезд славистов. Варшава, август 1973. Москва 1973, стр. 223—236;
Алексеев И. Т. — Алексеев П. В.: Этногенез славянских народов по данным антропологии. — История, культура, этнография и фольклор славянских народов, Москва 1973, стр. 211—222;
Grafenauer В.: Pitanje srednjovekovne etničke strukture prostora jugoslovenskih naroda i njenog razvoja. — Jugoslovenski istorijski časopis, br. 1—2. Beograd, 1966, str. 5—36;
isti: Etnička struktura in zgodovinski pomen jugosloveskih narodov v srednjem veku. Zgodovinski časopis, br. 19—20 (1965—1966) str. 103—114; br. 21 (1967), str. 7—48;
Ердељановић J.: Неколико етничких проблема код Јужних Словена. Из Зборника радова посвећеног Ј. Цвијићу. Београд, 1924, стр. 1—25;
исти: Етнички проблеми Југославије, Видици (1939);
Županić N.: Etnogeneza Jugoslavena. Rad JAZU, knj. 222, Zagreb, 1920;
Якимов П. B.: Ранние стадии антропогенеза. — Труды Института Этнографии. Н.С. XVI. Москва 1951;
Ljubinković М.: Ka problemu kontinuiteta Iliri — Sloveni. — Simpozijum Akad. n. i. umjetn. B. i H. posebna izdanja knj. XII. Sarajevo, 1969, str. 201—213;
Mano Зиси Ђ. — Гарашании М. — Љубинковић М.: Етногенеза Јужних Словена y раном средњем веку кроз материјалну културу. Београд, 1950;
Poulianos A.: Антропологический состав народов на територии между Эгейским морем и Дунаем. — Ier congrès international des études Balkaniques et Sudeuropéennes. — Résumés des communications. Ethnographie et arts. София 1966;
Третьяков П. H.; Этногенетический процес и археология. Советская археология (1962) № 4;
Филин Ф. П.: Язык и этногенез. — Историчо-филолог. исследования. Москва 1967.
7
војсци као саставном делу феудалне класе и брзом оснивању словенских држава, нарочито y западним јужнословенским крајевима, зашта не би био y то средњовековно доба, услов само један друштвени ред, неорганизовано сељаштво. Значи, Словени су y другој половини прве деценије VI столећа по н.е. на Балканском полуострву били и као војска, војнички формирани народ, и као племенска и скупинска етничка маса. Тако имамо од друге половине прве деценије VI столећа код Словена на Балканском полустрву, сукоб два класе. Ta ce појава сукоба класа код Јужних Словена да пратити кроз цело средњовековно феудално доба, те и y време када ce стварају нове класе, нарочито пролетерска y време капиталистичке епохе. [7]
Јужнословенске земље средњега века биле су добро насељене и веома богате y стоци, житу, вину, воћу и рудама. Kao такве описују их сви западњаци. [8] Међутим, Византинцима су оне изгледале сиромашне и заостале, па према томе да народи ових земаља немају свега y изобиљу. [9] Сеоска насеља јужнословенских земаља средњег вета, била су посве патријархална, поготову y поређењу са културом византијских и римских провинција. Кроз цео средњи век y народном иметку јужнословенских земаља стока је долазила на првом месту. Од XIII столећа порасла је вредност земљорадње, нарочито y македонским крајевима. Истодобно, као обилат извор богатства јавља ce и рударство. Јужнословенске земље биле су подељене између владаоца, велике властеле, многобројног малог племства и манастира, који су постали економска снага. [10]
Планински сточари јужнословенских земал.а били су y средњем веку најснажнији популациони елеменат. Пастире су мање захватали ратови, неродице, помори и сличне недаће, него земљораднике y равници, рударске раднике по рудницима и занатлије и трговце по градовима. Планински венци између Јадранског мора и Подунавља,
7. Помињемо теорију пољског научника Gumplowitz-a, по којој је племство код Срба и Хрвата y средњем веку било од словенизираних Татара. —
Gumplowicz; Allgemeines Staatsrecht. — Innsbruck, 1907, 527 sq.;
cfr. F. Šišić: Povijest Hrvata u vrijeme narodnih vladara. Zagreb, 1925, 257.
O натпису на гробу Болеслава Храброга, од кога је пошао Gumpolowić y својој хипотези cfr. К. Pátkánski: Napis grobowy Boleslawa Ghrabrego. Pisma posmiertne, II, Krakow, 1924.
8. G. Adam: Recueil des historiens des croisades. — Documents arméniens II (1906), 479—482.
9. Pachymeres: Mich. Palaeologus V. cap. 6; Nikephoros Gregoras VII, cap. 5, § 10.
10. K. Јиречек — J. Радонић: Историја Срба, III, Београд, 1923, 170—171.
8
били су увек излазне тачке насељавања нижих крајева. Све до данашњих дана су Црна Гора, Херцеговина, Бугарска, планинске долине Македоније активне, док су насупрот томе Србија и Далмација пасивне, постепено насељене досељавањем новога становништва из планина, понајвише наведених земаља. [11] Етничко струјање јужнословенских горштака кретало ce y раном средњем веку највише према јадранској обали. Од XI столећа ова етничка струјања била су више на исток, док на концу нису велики успеси према Грцима изазвали нову струју етничких кретања y правцу југа. Овај је развој био заустављен 1371. год. турским освојачким походима. Након тога почиње етничко струјање јужнословенског становништва на север и запад, y Панонију и Јадранско приморје и острва. [12]
После пропасти Кумана и Татара, спустили су ce карпатски Румуни низ Дунав и Прут и засновали су Влашку и Моладавску. Исто тако, Арбанаси су сишли са својих планина y Тесалију и Епир, те населише веома опустеле пределе y Јелади. Ha крају, продирање Турака из Мале Азије кроз плодне речне долине Балканског полуострва, y ствари је победа сточара над земљорадницима и градским становништвом. [13]
Кад су ce Турци усталили на Балканском полуострву, нарочито је опустела Македонија. За време турске владавине балканским земљама, особито y времену од XVI до почетка XIX столећа, јужнословенско становништво са Косова, Македоније и јужне Србије, одступало је спорадично испред етничких струјања арбанашких сточара. [14]
У средњовековним јужнословенским писаним споменицима, местимично ce помињу напуштена насеља. Каткада је реч о праисторијским oppidum-има, римским градовима и кастелима. Напуштена влашка катуништа, долазе као последица номадског живота сточара. Но, и земљорадничка насеља — села, лако су постајала напуштена места или селишта, a исто тако брзо су и насељавана. Било је и пустих села од давнина. [15]
Напоредо с изнетим, под притиском извесних терета и дужности, јужнословенско становништво ce селило из једног места y друго, тражећи повољније услове за живот. Од XII па до краја XIX столећа, ова и њима сродна етничка струјања имају каткад карактер метанастазичких кретања јужнословенских народа на Балканском полуострву и суседним земљама. [16]
11. К. Јиречек — Ј. Радонић: наведено дело, I, Београд, 1922, 6; III, 171;
Ј. Цвијић: Антропогеографски проблеми Балканског полуострва. СЕЗб. IV. Насеља и порекло становништва књ. 1. Београд, 1902, стр. ССХ.
12. К. Јиречек — Ј. Радонић: нав. дело, III, 171—172.
13. К. Јиречек — Ј. Радонић: на нав. месту.
14. Cfr. Л. Урошевић: Косово y главним географским карактеристикама. — Отисак из „Јужног прегледа“ бр. 11—12. Скопље, 1939, 7—13.
15. Ст. Новаковић: Село из дела „Народ и земља y старој српској држави." — Глас CAII, књ. XXIV, Београд, 1891, 144 sq.
16. Cfr. К. Јиречек — Ј. Радонић: нав. дело, III, 177—178;
Т. П. Вукановић: Српска рударска колонија y Етропољу y Бугарској. — Отисак из „Годишњака Музеја", Скопље, 1940, стр. 205;
Ј. Цвијић: Метанастазичка кретања, њихови узроци и последице. Насеља књ. XXIV. Београд, 1922.