Етногенеза Јужних Словена
Татомир П. Вукановић
III. ЕПОХА НАРОДА И НАЦИЈА
1. Старобалканске економско — културне творбе у континуитету Јужних Словена 221
2. Рударство 223
4. Мере 224
5. Илирске правне норме о расподели општих добара у континуитету у средњовековних Хрвата 221
2. Елементи континуитета старобалканског друштвеног уређења у социјалној структури Јужних Словена 225
1. Сељаци 225
2. Постанак и развој племства 226
3. Удео Саса у етногенези јужнословенских етничких скупина у рударским регијама 227
3. Континуитет византијске уметности у уметности централних предела средњовековних српских земаља 243
Манастир Милешева — Манастир Сопоћани — Манастир Пећка патријаршија — Богородица левишка — Манастир Грачаница
2. Континуитет византијске ношње у ношњи Јужних Словена средњега века 250
3. Улога старинског накита у континуитету накита Јужних Словена средњега века 252
4. Континуитет српског накита у хрватском средњовековном накиту 253
5. Континуитет српског одевања у хрватској средњовековној ношњи 253
Црква Св. Петра у Бијелом Пољу на Лиму — Манастир Св. Никола Врањински — Морачки манастир Успење Св. Богородице — Манастир Св. Николе у Дабру
7. Континуитет византијске културне баштине у македонској култури 256
Манастир Св. Пантелејмона у Нерезима код Скопља — Манастир Св. Наума охридског — Св. Ахилије преспански — Бигорски манастир Св. Јована — Манастир Св. Јоакима осоговског — сарандопорског
8. Континуитет византијско — српске културне баштине у македонској култури 259
Манастир Св. Ђорђа у Старом Нагоричину — Манастир Трескавац — Манастир Св. Николе у Љуботену у Скопској Црној гори — Манастир Лесново — Црква Св. Климента Охридског у Охриду — Манастир Св. Арханђела у Прилепу — Марков манастир — Манастир Матка — Манастир Андреаш — Манастир Псача — Манастир Матејић — Манастир Заум — Манастир Св. Никите у Скопској Црној гори
2. Процес континуитета византијско — српских споменика културе у македонској култури 267
9. Значај миграција становништва новијега доба за етногенезу Јужних Словена 271
1. Улога ускока у етногенези Словенаца и Хрвата 273
2. Улога Срба граничара у етногенези Хрвата 273
3. Улога Македонаца, Црногораца и Бугара у етногенези Срба 274
4. Удео Цинцара (Аромуна) у чаршијском животу, култури и етногенези Јужних Словена 276
11. Савремени јужнословенски народи 301
1. Бугари 301
2. Југословени 302
3. Македонци 303
4. Муслимани 305
5. Словенци 306
6. Срби 307
7. Хрвати 308
8. Црногорци 309
1. СТАРОБАЛКАНСКЕ EKOHOMCKO — КУЛТУРНЕ ТВОРБЕ У КОНТИНУИТЕТУ У ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
У комплексу свеобухватног сагледавања континуитета и других проблема и појава y етногенези Јужних Словена, y кратким потезима чинимо осврт и на непокретну својнику, рударство, занате и еснафе и мере.
1.1. Непокретна својина. — Основа својине код Јужних Словена средњега века било је наследно добро, које ce означавало разним именима. Тако, y Хрватској, означавало ce непокретно добро као својина племена, a називало ce именом племеншћина. У Босни је то била племнита земља или племенито. Ови изрази упућују на првобитну колективну племенску својину или комуну. Уз ознаку земља, чест назив је код свих словенских народа y придевском облику — ина. Ту ce јављају три главна имена: 1. дједина, од речи дјед, особито распрострањена y Србији и Босни, са ознаком наследне земље. [600] Код Чеха је исто тако некада dědina значила наследно добро, a сада значи село. 2. Отечина, ређи назив, који долази од речи отац, a значи очинско наследно добро. Данас, очевина или бабовина је код Јужних Словена широк појам. Тим ce именом означава све оно што долази од имовине y наслеђе као приватна својина, или као родовска или породична својина по мушкој линији наследства. Код Руса је исто тако вотчина наследно, непокретно добро. Kao očina и dêdina y истом значењу јавља ce тај израз и код Румуна. [601] 3. Баштина је ход Јужних Словена најраспрострањенији израз за очинско наслеђе, a најчешће ce јавља код Срба, Црногораца, Македонаца, југословенских Муслимана, Хрвата и Бугара. Старосрпски башта значи достојанственик, код Руса батя, батько, отац. Бернекер сматра да је ово реч од мила од братръ, првобитно назив за старијег брата. Даничић је мислио да је реч словенска. Супротно томе Ф. Миклошић тврди
600. Fr. Miklosich: Monumenta serbica, 4, 38; Thalloczy, Гласник Земаљ. м., књ. XVIII (1906), 403 sq., то исто: Wiss. Mitt. aus Bosnien, 11 (1909), 238 sq.
601. Fr. Miklosich: nav. delo, 541; Биографија Немањина од св. Саве; стр. 1 ; cfr. С. Томић: Дробњак, СЕЗб. IV, Насеља књ. 1, Београд, 1902, 394; Ј. Bogdan: Ueber die rumänischen Knesen. — Archiv für slavische Philologie XXVI (1904), 105—107.
222
57. Убао y Ријечанима y Црној Гори. Старобалкански начин добијања пијаће воде y карсним пределима;
58. Обичај клања овна на Петров дан на Петровој гори, у Горњој Јабланици y јужној Србији; остатак паганског обичаја из 1910. год. којим ce приноси жртва планини за добробит стада оваца и обитељи породице.
да је та реч турска. Ст. Новаковић сматра да је баштина дошла од речи башта, са значењем отац, и да је туђинска и то протобугарско — татарског порекла. [602]
Западноевропском лену била је слична јужнословенска пронија. To је војничко добро, које води порекло из византијских уредаба, a корени су му y доба касне антике. Пронијари или стратиоти, обрађивали
602.
Я. Шафарик, Гласник СУД, XV, 306;
Ст. Новаковић: „Баштина“ и „бољар“ y југословенској терминологији средњег века. — Глас САН, књ. XCII, 210—255;
Fr. Miklosich: Monumenta Serbien, 217; Monumenta hist. jur. VI, 418;
C. Jireček: Das Gesetzbuch des serbischen Caren Stephan Dušan. — Archiv für slav. Philologie XXII, 159, 162, 209;
Ст. Новаковић: Село, 74;
исти: Законик Стефана Душана, стр. 194;
Е. Berneker: Etymologisches Wörterbuch der slavischen Sprachen, I, Heidelberg 1908, 46;
Fr. Miklosich: Etymologisches Wörterbuch der slavischen Sprachen, Wien, 1886. s.v.;
cfr. L. Gumplowicz: Chorwaci i Serbowie, Warsava, 1902, 25;
cfr. P. Skok: Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srbskoga jezika, knj. I, str. 120.
223
су лично само делимично земљу. Они су понајвише били господари парића или насељеника на тој земљи. Пронију је редовно давао владар и она је била наследна до шестог степена. Пронију попримају Јужни Словени од Византије на Балканском полуострову и она ce код њих помиње још y XIII столећу. Пронијаревићи су ce звали синови пронијарски и они су служили на имањима велике властеле. Називи извесних села воде порекло по племену пронијара, као Кастрати, Тузи, Шкирели (Шкрели) и слично. [603]
1.2. Рударство. — Kao земљорадници и сточари, y првим столећима свога етничког формирања на Балканском полуострову, Јужни Словени нису ce бавили рударством. Међутим, после устаљивања, формирања народа и држава, они ce почињу бавити и рударством, како испирањем злата, тако и добијањем гвожђа. Тако је римско и византијско рударство продужило да живи међу јужнословенским рударима. За то сведочи израз за рудну троску, који ce код старих Срба звао згура, a код Бугара згория, што долази од лат. речи scauria, scoria. Од XIII до XVII столећа, y јужнословенским земљама био је извесан број Саса рудара. Ови вредни рудари, y дуготрајном историјском процесу развоја рударства y балканским земљама, претопили су ce и асимиловали y јужнословенске народе; само мали број их ce вратио y Угарску, a делимично су и мигрирали y Италију. У асимилацији Саса са јужнословенским народима, знатну улогу су одиграле и међусобне женидбене везе. [604]
1.3. Занати и еснафи. — По јужнословенским градовима, y старо доба, занати су били уређени y посебне занатске редове. Тако, y јужнословенским прадовима Јадранског приморија, постојало је старо, још од Римљана наслеђено еснафско уређење. Ha челу еснафске fratilio, fraternita („братовштина“) или scola („школе“), стајао је gastaldus или ghestaldo („гасталд“) са iudices („судијама“). Еснафска скупштина ce називала capitolo („капитул“), што је дошло y еснафско уређење, путем црквеног утицаја. [605] Насупрот томе, y унутрашњости Србије, Македоније и Бугарске, занати и занатлије највише су називани грчким именима. Тако, y Призрену и Штипу, протемајстор
603. S. Ljubić: nav. delo, IV, 422, br. 583; Starine JAZU XIV, 56—57; Панченко, Извѣстія Арх. инст. 9 (1904), 141; 217; Майковъ: Что такое пронія въ древней Сербіи. — Чтенія въ имп. общ. ист. и древн. Москва, 1868, 1, 227—232; В. Макушев: О проніи въ древней Сербіи. — Журн. Мин. нар. просв. 1874, септ.; Ө. Успенскій: Значеніе византійской и южнославянской проніи. — Сборникъ статей по славяновѣдѣнію изданный учениками В. И. Ламанскаго. Спб. 1883, 1—32; Ст. Новаковић: Пронијали и баштиници. — Глас САН, I (1887), 1—102; K. Јиречек — Ј. Радонић: нав. дело, 66—67; cfr. Z. Lingenthal: Geschichte des. griech. — röm. Rechtes. Berlin, 1893, 273 sq.; Г. Острогорски: Пронија. CAH. Београд, 1951.
604. Гласник СУД, књ. XV, 279; В. Curipesehitz: Itinerarium der Botschaftsreise des Josef von Lamberg und Nicolas Iurischitz durch Bosnien, Serbien, Bulgarien nach Konstantinopel 1530. Insbruck, 1910, 42; K. Јиречек — J. Радонић: нав. дело, III, 108—109, 205. Место где су ce радили рударски послови звало ce цех (нем. Zeche). Код Срба, Македонаца и Бугара позната је још и данас реч шљакна, шљакниште, шлакно, што долази од немачке речи Schlacke, коју су јужнословенски народи примили од саских рудара. — Нав. дело, 209.
605. Нав. дело, 201—202.
224
називан је грчким именом цвнгарв (цингарь? - В.К.), цегарк, те и цегарски еснаф. У Скопљу, звао ce месар грчким именом макелар. [606]
1.4. Мере. — У Јужних Словена y старини је главна мера за жито била кабао — каъбълъ, y Далмацији позната под латинским именом copellus, y Хрватској cubelus. Ова је мера истоветна са старосрпским матом, a мат пак ce византијском мером μάδιος. [607] У Срба y Зети и Арбанаса y Арбанији, била је распрострањена y старини локална мера за жито и остале усеве y зрну, звана мантија. У Дубровнику је y старо време била мера за вино quinquum, quingum, quincum. Kao тег за бакалску робу, восак, метале и слично важила је римска фунта — libra — српски литра, од византијског λίτρα. Она је била подељена на 12 унчи, a унча је имало 6 аксађа — exagia. Дубровачка је унча била скоро истоветна с римском. [608]
Колико су римске културне тековине убаштињене y културу Јужних Словена y западним пределима Балканског полуострва, боље рећи y динарским пределима, најбоље илуструје једна народна пословица која је y употреби y Срба y Херцеговини. Наиме, једна херцеговачка пословица гласи: „Ако су изумрли стари Римљани, остали су ђетићи и кантари“. Значи, ако су изумрли стари Римљани и тиме нестала њихова трговина на Балканском полуострву и Медитерану; остали су Дубровчани и њихова трговина, као континуитет убаштињен y јужнословенском етносу, боље рећи Дубровчанима. [609]
1.5. Илирске правне норме о расподели општих добара y континуитету y средњовековних Хрвата. — Архаичне правне норме о расподели општих добара y поседовној структури Хрвата (Статут града Пага из 1637.), које су ce обављале сваке године приликом расподеле пашњака, говоре о континуитету и етногенези балканских старинаца са средњовековним Хрватима. Још y Страбоновом казиваљу (VII, 5), наводи ce, да је илирско племе Далмати делило земљиште, углавном пашњаке, сваке осме године. Без двојбе, можемо устврдити, да су на Пагу, као острвском подручју обитовали староседеоци и после доласка Словена, односно Хрвата, и то романизовани Илири. Ова појава архаичних правних норми, говори о континуитету илирских правних обичајних норми y организацији хрватског економског живота на јадранском подручју. [610]
606. Гласник СУД, XV, 309; Zeitschrift für roman. Phil. XVI (1892), 524 sq.; Извѣстія Петерб. акад. 1910, 630; St. Novaković: Цегарь — цьнгарь. Archiv für slav. Phil. XXXII (1911), 383—388, то исто y Годишњици НЧ. књ. XXX (1911), 202—207.
607. Ст. Новаковић: Законик Стефана Душана, II, издање, 265; исти: Le prix normal du blé à Constantinople pendant le moyen âge et le Code de Stéphan Dušan empereur des Serbes. — Archiv für slav. Philologie XXVII (1905), 173; Успенски: Византійскіе землемѣры. — Труды Археологическаго съезда въ Одессѣ, кн. 2; cfr. К. Јиречек — Ј. Радонић: нав. дело, 323.
608. M. Rešetar: Numism. Monatsblatt der Wiener Numism. Gesellschaft, 1910, str. 323 sq.; Љ. Ковачевић: Колика је аксађа? — ГНЧ II (1878), 178—182; cfr. K. Јиречек — Ј. Радонић: нав. дело, 323.
609. Т. П. Вукановић: Српске народне пословице. Врање, 1974, стр. 50.
610. М. Suić: Nekoliko etnoloških podataka o antičkim Ilirima u delima grčkih i rimskih pisaca. — Simpozijum o Ilirima..., knj. II, Sarajevo, 1967, str. 103.
225
2. ЕЛЕМЕНТИ КОНТИНУИТЕТА СТАРОБАЛКАНСКОГ ДРУШТВЕНОГ УРЕЂЕЊА У СОЦИЈАЛНОЈ СТРУКТУРИ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Елементи континуитета балканског друштва y социјалној структури Јужних Словена, потичу из првих додира словенских етничких скупина и племена, са балканским старинцима на Балканском полуострву, још y VI столећу. Кроз столећа словенског живота y истим регијама са балканским старинцима, Словени попримају од ових многе елементе и y социјалној структури. Понегде, словенска, односно јужнословенска социјална структура, има карактеристике феудалне средњовековне епохе. У много случајева, она ce одликује регионалним социјалним поретком и поимањима, што стоји y зависности од историјских збивања и економских чинилаца. Наиме, да ли су ce словенске или јужнословенске етничке скупине и племена развила y народе, постепеније, или пак лаганије. Из те проблематике наводимо извесне појаве, које имају одређену улогу y континуитету, a самим тим и етногенези Јужних Словена.
2.1. СЕЉАЦИ
Земљорадничко становништво y Јужних Словена, од старине, звало ce именом себри. Реч себар, позната је исто тако и код Руса — събрь, код Литаваца — sebras и y савремених Грка σεμπρος („δεμπρος”). Првобитно значење је сељак на удео или сатрудник, a словенски основни облик гласи *сѫбьръ. [611]
У средњем веку код Јужних Словена нарочито су били на цени сеоски занатлије, који су ce y Срба звали маисториѥ a код Бугара технитаре (τεχνίτης). [612]
Насељеник или колониста y спрским земљама средњега века, зове ce именом мѣропьхь a његово имање мѣропьшина. Порекло имена је свакако трачко, a оно ce понајвише распростирало y источним српским пределима. [613]
У Јужних Словена средњега века, местимично, етнографски појмови су ce измешали с економским. Тако y Срба, под именом Власи, делимично ce разумеју далматински Романи, који су живели y градовима, a делимично планински пастири романског, односно влашког порекла. Под Србима ce разуме словенско земљорадничко становништво. У жичкој повељи из 1220. год., зову ce пастири именом Власи, a тежаци „землски људи“. И y Законику Стефана Душана (1349.
611. Cfr. С. Jireček: Das Gesetzbuch des serbischen Caren Stephan Dušan. — Archiv für slav. Phil. XXII (1900), 211—212; St. Novaković: Die Ausdrücke себрь, поч’тень und мѣроп’шина in der altserbischen Uebersetzung des Syntagma von M. Vlastares. — Archiv für slav. Phil. IX (1886), 521—523; K. Јиречек — J. Радонић: Историја Срба I, 95, III, 114; G. Meyer: Neugriech. Studien II (1894), 56—57.
612. Cfr. K. Јиречек — J. Радонић: нав. дело, III, 117.
613. Мѣропьси, мѣропьшикь. Cfr. р. Skok: Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, II, str. 409.
226
и 1354. год.) исто тако ce сељаци називају „људие земљане“. [614] У много случајева, y XIV столећу су сви пастири, изузев Арбанаса, важили као Власи, a сви тежаци спрских земаља као Срби.
Земљорадници су били везани за земљу, док су пастири чували личну слободу и слободу кретања.
Kao што је познато, после 1306. године, закон је забрањивао y српским земљама, ступање тежака y пастире. О томе сведоче извесне одредбе бањске и дечанске повеље, y којима ce каже:
„Сьрбинь да ce не жении оу Власѣхь“. [615] Ове разлике су обичаване y Срба све до конца XVI столећа. [616]
2.2. ПОСТAHAK И РАЗВОЈ ПЛЕМСТВА
Са формирањем јужнословенских народа и држава, јавља ce постепено и настанак племства. Оно је постало на исти начин као и y другим земљама средњовековне Европе. Наиме, потомци старих жупанских и владалачких лоза, споредне гране владалачке куће, као и земаљски чиновници различитог порекла, повезани женидбама вишеструко са владајућим династијама, организовали су ce као виши сталеж. Временом, образовала су ce два реда племства код Јужних Словена: високо племство и витешки ред. И са овом ce појавом сусрећемо како y Византији, тако и y западним државама. Припадник високога племства звао ce велики човек, велмуж или велможа. Код Бугара, носио је име бољарин, a исто тако и код Руca. [617] У Србији и Босни, био је распрострањен и назив властелин, a властеоска жена звала ce владика. Према чину и достојанству, било је велике и мале властеле. Након оснивања словенских држава y покрајинама које су обдржавали Византинци, умножило ce племство код Јужних Словена византијским сопственицима. Ha концу, сасвим другога порекла биле су патрицијске породице y приморским градовима, где је обилат број становништва био романског порекла. Ове породице су постале од првобитног владајућег богатог варошког уређења, од позноримске и византијске курије, и носе стална породична имена. Ове породице често склапају брачне везе са владајућим породицама Хрватске, Хума и Црне Горе. [618] Међу балканским Словенима црква и свештенство, a нарочито манастири, имали су
614. Ст. Новаковић: Село, стр. 34; T. Р. Vukanović: Les Valaques, р. 13—24.
615. Светостефанска хрисовуља, 25 (ed. Јагића); Споменик САН, књ. IV, 6 (ed. Ковачевића), Дечанска повеља, 62; Ст. Новаковић: Село, 37; К. Јиречек — Ј. Радонић: нав. дело III, 115.
616. К. Јиречек — Ј. Радонић: на нав. месту.
617. Cfr. Данило: Животи краљева и архиепископа српских, 109, 290, 308; Споменик САН, III, 38; Ст. Новаковић: Баштина и бољар. — Глас САН, XCII (1913), 248—255; Е. П. Наумов: К истории феодальной сословной терминологии древней Руси и южнославянских стран. — Исследования по истории славянских и балканских народов, (1972), стр. 223—236.
618. С. Jireček: Die Romanen in den Städten Dalmatiens während des Mittelalters I, Wien, 1901, 74, 95—97.
227
велики углед, како због својих имања и економске моћи, тако и због своје религиозне улоге. Но, тај је углед био увек нижи и мањи од владалачког угледа. [619] Познато је, из половине XIII столећа, да су Барани непријатељски испратили посланство дубровачког архиепископа, које ce позивало на папу, с узвицима извесних световњака: „Quid est papa? Dominus noster rex Urosius est nobis papa!“ [620] („Шта је папа? Наш господин, краљ Урош, он је нама папа!“).
2.3. УДЕО CACA У ЕТНОГЕНЕЗИ ЈУЖНОСЛОВЕНСКИХ ЕТНИЧКИХ СКУПИНА У РУДАРСКИМ РЕГИЈАМА
У средњем веку и првих столећа новога века, y балканским земљама саски рудари имали су знатно место y рударској производњи. [621] Временом, Саси еу ce y балканским земљама асимиловали са балканским Словенима a делимично и Арбанасима. Учени словенски историчар К. Јеречек истакао је, да после 1600. године y балканским земљама међу рударима Сасима, немачки језик ce више није чуо, a они су ce асимиловали с католицима: Дубровчанима и другим Далматинцима, Италијанима и католичким Арбанасима. [622] Међутим, новија истраживања српског историчара М. Динића, стављају асимилацију Саса пре доласка Турака (пре друге половине XIV столећа). [623] Католички визитатор П. Мазреки, који је 1626. год. обишао Бугарску, извештава да ce католици y Ћипровцу, Копиловцу и другим местима Бугарске називају Бугарима, само због тога што су рођени y Бугарској. Међутим, они су пореклом Албанци, делом Саси и недавно покатоличени Павлићани. [624] Уколико су ce Саси задржали до првих деценија XVII столећа, претрпели су знатне измене, стопивши ce са осталим католицима, тако да су заборавили своју народност и немачки језик. [625] Један број немачких Саса који ce налазио y регији македонских кратовских рудника, иселивши ce y новобрдску рударску зону, асимиловао ce y Хрвате. Исто тако, и бројни саски рудари новобрдске рударске регије, a делом и копаоничке, асимиловао ce y Хрвате, a y мањој мери и арбанашке католике. Њихови трагови очували су ce до данашњих дана на Косову, и то y Јањеву и Летничкој жупи, a местимично и y неким косовским градским насељима. Ова асимилација ce местимично очувала и y народној традицији дотичних предела на Косову.
619. К. Јиречек — Ј. Радонић: нав. дело, 75—80.
620. Т. Smičiklas: Codex dipl. IV, 318, 507.
621. Cfr. S. Rizaj: Rudarstvo Kosova i susednih krajeva. Priština, 1968, 138—140 (литература тамо).
622. K. Јиречек — Ј. Радонић: Историја Срба II, Београд, 1952, 91—92.
623. М. Динић: За историју рударства y средњовековној Србији и (Босни. Београд, САНУ, 1955, 25.
624. К. Костић: Рударство и рударски центри y српским земљама за турског времена. — Наставник књ. XXIII (1912), 380.
625. S. Rizaj: nav. delo, 139.
228
2.4. КОНТИНУИТЕТ ПЛЕМЕНСКОГ ДРУШТВА БАЛКАНСКИХ СТАРИНАЦА И ЊЕГОВА СИМВИОЗА СА СРПСКО — ЦРНОГОРСКИМ ПЛЕМЕНСКИМ ДРУШТВОМ
Црногорско — херцеговачка друштвена племенска организација темељи ce на стапању пастирске старобалканске номадске крви Влаха, Арбанаса и Срба — Црногораца. О сарадњи и учешћу Влаха и Арбанаса говоре имена Пипери, Могуши (Мугоше), Братоножићи, Букумире, Кричи. Јак утицај арбанашке етничке крви показују имена неких старих црногорских племена и братстава. Таква су била Матагужи код данашњег Титограда (1335), Махине уз Црногорско приморје (1435) који својим именом подсећају на илирске — μάνιοι, затим Малонишићи y долини реке Зете, па изумрли Матаруге, који су тако прозвани зацело по својим копљима, и који данас живе y причама, нарочито на Грахову. Свакако ту долазе и Сотонићи и Паштровићи. Спомен на арбанашко пастирско братство Шокњевиће („Великих губица“) сачуван је y имену Гољемаде — Gojë madhe (1444. год.) дубоко y Црној Гори. Карактеристична су y том погледу народна предања, коja порекло арбанашких и црногорских племена своде на заједничке прадедове. По тим предањима, данашњи Васојевићи, Пипери и Озринићи и арбанашки Краснићи и Хоти, потичу од петоро крвне браће. [626] Мада су сва ова и њима сродна црногорско-херцеговачка племена постала из номадских катуна: Влаха, Арбанаса и Срба, који су ce местимично мешали са селима стално настањених земљорадника, ипак је њихова генеза y детаљу веома компликована. [627]
Међу бројним црногорско-херцеговачким племенима, као веома карактеристичан пример постанка племенског друштвеног поретка истиче ce племе Пипери. Ово племе је настало од Пипера, од сесилних становника старе лушке жупе, Лужана, и вегилних влашких Мугоша, из чега проистиче сасвим јасан постанак терцијерних племена. Једно братство, заправо сродничка задруга пастира номада или полуномада — Арбанаса, Влаха, Орба — потчињава себи вегилно и сесилно становништво једног краја и стапа ce с њим y часу неке друштвене потребе, нпр. ратниче y случају одбране или напада, или y време витешког плена (пљачке) и поделе плена, или y сточарским номадским или полуномадским кретањима. [628]
Арбанашко братство код Крушева и Каменице Büthdose (роdex porci), y споменицима Bisdos (1335. год.), Busdosa, Butadossi, Botidossi, стопили cy ce c Тузима (1415. год.), те ce наводе као Octi, Tusi et Bitidossi. [629] Тако cy из српско-арбанашке симбиозе XIV и XV столећа под Турцима постала народна предања о истом пореклу и
626. М. Šuflaj: Srbi i Arbanasi. Beograd, 1925, 60; T. P. Vukanović: Terminologija plemenskog društva u Crnoj Gori, 207; cfr. R. Kovijanić: Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima (XIV—XVI vijek) I. Cetinje 1963, str. 1—239.
627-628. Cfr. M. Šuflaj: na nav. mestu: T. P. Vukanović: na nav. mestu.
629. M. Šuflaj: na nav. mestu.
229
сродничким односима — етногенези — појединих арбанашких племена северне Арбаније и суседних црногорско-херцеговачких области. [630]
Стара влашка племена доста су брзо асимилирана. Међутим, амалгамизациони процес између Арбанаса и Црногораца трајао је до блиске историјске прошлости. Најтипичнији случај је племена Куча, за које ce 1610. год. вели да их је „половица православна, a половица римокатоличка“. Данас је то племе углавном православно, црногорско, a поред тога и римокатоличко и муслиманско, арбанашко. [631]
Спој катуна номадских сточара Арбанаса, Влаха и Срба и жулских српских села, која ce услед општег расула y средњем веку организују y војне јединице, дају црногорско-херцеговачка племена, која су нове етничке творевине. [632] До овог етничког спајања и формирања црногорско-херцеговачких племена долазило је тако брзо и чврсто због тога што су гентилни односи родовске заједнице живели као остаци прошлости и y феудалним државама Зети, Рашкој, Херцеговини, Хрватској и Арбанији, како y номадским катунима тако и y земљорадничким селима. Њих није сасвим расточио феудални државни поредак, и они су столећима и хиљадама година живели као остаци прошлости y облику родова, сродничких задруга, домова, фамилија, братстава, пастирских катуна и земљорадничких села као друштвених заједница. [633] Тако је спој настајао и давао племе, са свим функцијама кланске организације, које су до тада живеле понајвише y братственичком и катунском гентилном устројству, модификујући различите творевине .племенске друштвене организације, сходно географској и етничкој средини и друштвеноекономским збивањима. Отуда имамо старије гентилне племенске творевине и млађе општедруштвене и војносудске и управно-територијалне творевине племенске терминологије. Војна демократија међу арбанашким и црногорско-херцеговачким племенима потиче од арбанашких, влашких и српских номадских катуна, сродничких задруга, братстава и земљорадничких села. Ове друштвене институције биле су снага која је y жупама оживела патријархалне животне облике и тамо где су они били већ сасвим изумрли или где су местимично само животарили. Кад ce то има y виду, можемо рећи да су пастирски катуни и земљорадничка села дали патријархалну основу етничким скупинама арбанашког и црногорско-херцеговачког друштва
630. Cfr. Н. Недељковић: нав. рад, 440; T. Р. Vukanović: nav. rad, 207—208.
631. M. Šuflaj: nav. delo, 76; T. P. Vukanović: nav. rad, 208.
632. M. Šuflaj: na nav. mestu; cfr. T. P. Vukanović: na nav. mestu.
633. Зборник Константина Јиречека I, 199—200; Б. Недељковић: Канун Леке Дукађина. Арбанашко обичајно право. (Из заоставштине В. Богишића). Анали Правног факултета y Београду (1956), 441; В. Đurđev: Iz istorije Crne Gore, brdskih i malisorskih plemena (popis Hota, Kuča, Pipera i Klimenata iz 1497. godine). — Radovi knj. II. Naučno društvo B. i H., Sarajevo, 1954; 210; T. P. Vukanović: na nav. mestu.
230
при постанку и развитку племена. [634] Катуни су, пак, били творевине које су војну демократију сачувале као остаток прошлости из прастарих илирских времена, на што ce накалемила слична институција Старих Словена, коју су јужнословенски народи и племена донели са собом из прапостојбине на Балканско полуострово, и ту стапајући ce и живећи y симбиози с Арбанасима и Власима, као староседеоцима балканских земаља изграђивали своје јужнословенско друштво. Тако ce првобитни гентилни поредак сачувао као остатак прошлости y древним катунима и селима, односно y сродничким задругама и братствима, на којима су ce изграђивале средњовековне државе српске и арбанашке. Отуда y време процвата племенске организације код савремених балканских народа, Арбанаса и Срба, y Црној Гори, Херцеговини и Црногорском приморју, y XV и XVI столећу, имамо јаку војну демократију, која ce оваплотила из катуна, братстава и сродничких задруга номадских пастира и земљорадника. [635] Б. Ђурђев сматра да „војна демократија“ не потиче из територијалне, него из катунске организације, не од Лужана и Лушке жупе, него од Пипера, Куча и Братоножића. [636] Значи, процес постанка и развоја племенског друштва y Црној Гори и Херцеговини текао је y борби између територијалне заједнице сличне кнежинама, које су ce постепено, сходно историјским условима, развиле y права племена. [637] Формирање племенске територије је појава која изискује посебну пажњу при проучавању племенског друштва Арбанаса и Срба y Црној Гори и Херцеговини. Док су гентилне појаве племенског друштва творевине старијег порекла, племенска територија је појава коja ce развијала поетепено и споро, a y племенској организацији братства и номадског катуна првобитно доминирају њихове територије, које имају предност пред племенском. Ни 1455. год. није била образована основна племенска територија код Хота, Пипера и Куча. [638]
Стапање Арбанаса, Влаха и Срба, и тим путем формирање црногорско-херцеговачких племена, условио је и подстакао заједнички сточарски живот. „Хоти ce сматрају толико своји са Затрепчанима да тврде да нијесу изашли на више од 15 пасова“. [639] Словенима и Арбанасима придружио ce и романски елеменат, чије трагове носе не само главне планине, као Дурмитор, Визитор, Орјен, него и цела племена, као Могоши, Његуши, Пипери, чији речник превлађује y култури сточарске производње. Пастирске катунске организације њиховог су језичког порекла. [640]
634. В. Đurđev: nav. rad, 204—205; isti: Kakva је bila turska vlast u Crnoj Gori XVI i XVII veka. Sarajevo, 1953, 102; isti: O vojnicima. — Glasnik Zemaljskog muzeja II, Sarajevo, 1947, 109; T. P. Vukanović: na nav. mestu; cfr. Историја Црне Горе I. Одељак J. Ковачевић: Од досељења Словена до краја XII в. стр. 285.
635. В. Đurđev: Iz istorije Crne Gore, brdskih i malisorskih plemena, 206; T. P. Vukanović: nav. rad, 208—209.
636. B. Đurđev: nav. rad, 208.
637. B. Đurđev: na nav. mestu; T. P. Vukanović: nav. rad, 209.
638. B. Đurđev: nav. rad, 208; T. P. Vukanović: na nav. mestu.
639. A. Јовићевић: Малесија. СЕЗб. књ. XXVII, Београд, 1923, 55.
640. T. P. Vukanović: na nav. mestu; cfr. R. Kovijanić: nav. rad, str. 7—125.
231
У извесним црногорско-херцеговачким племенским предањима остало је понешто трагова о постепеном освајању нових племенских организација, о потискивању старијих елемената и о мешању с њима. Ta предања, нису, наравно, чиста и не односе ce увек на најстарији период прошлости, али ипак ce делимично вежу за њих, указују на то да су ти процеси и y самом народу осећани и памћени као крупне и битне цромене. Међу Бјелопавлићима и племенима Никшићког поља, Жупе, Бањана, Грахова и Катунске нахије прича ce да су као најстарије племе тих области живели неки Шпањи — Шпани, и да су после њих дошли словенски Лужани. Ти Лужани су, вели ce, били „стари Срби“, и захватали су простор од Мораче до Никшићког поља и планине Гарча. Покрвили су ce љуто између себе и постали тако лак плен нових племенских организација Бјелопавлића и делимично Пипера и Братоножића. [641] Име Шпана могло би ce тумачити познатим називима из круга античке медитеранске ономастике, као што су етрурско Spanius или Шпанија (Hi—Spania); али овде, код нас, довољно је упозорити на арбанашко племе Шпата, које ce јавља y области око Скадра и Дриваста почетком XIV столећа и које ce већ ту, ако не и пре, интензивно мешало са Србима. Име Лужана познато је добро већ из Летописа попа Дукљанина; они су раније имали своју лушку жупанију северно од Скадарског језера. Њихово име помиње ce до средине XV столећа; последњи им је до сад познати помен из 1455. год. [642] Историјски су, дакле, утврђени као непосредни суседи Шпана, y подручју око Скадарског језера; њихово потискивање и мешање сасвим је вероватна ствар. [643]
Око Tape и Лима, прича ce, обитовало је старо племе Крича као једна грана већег племена Матаруга, по којем је добио име Кричак и читав крај од Колашина до Пљеваља. Њих су после дугих и крвавих борби, по традицији, потисли Дробњаци, који ce као становници Језера јављају крајем XIV столећа. [644] Трачка реч krisio
641. П. Шобајић: Бјелопавлићи и Пјешивци. СЕЗб. књ. XXVII, Београд, 1923, 175, 202—205; T. Р. Vukanović: nav. nad, 209—210; cfr. Историја Црне Горе I. Одељак Ј. Ковачевић: Од досељења Словена до краја XII в., стр. 288.
642. К. Јиречек: Историја Срба, књ. III, 55; Т. Р. Vukanović: nav. rad, 210.
643. J. Ердељановић: Неке црте y формирању племена код динарских Срба. — Гласник Географског друштва, св. 5, Београд, 1921, 75; В. Ђурђев сматра да Лужани не живе y доба Немањића као племе већ y феудалној жупи као скупина. — В. Đurđev: nav. rad, 208; cfr. T. P. Vukanović: na nav. mestu; cfr. P. Skok: Etimologijski rječnik III, str. 409, s.v. Sponj.
644. K. Јиречек: нав. дело, 56; С. Томић: Дробњак. СЕЗб. књ. IV, Београд, 1902, 451—452; cfr. T. Р. Vukanović: nav. rad, 206, 210.
Први траг Кричима на Тари, налази ce y једној повељи краља Стефана Уроша I из 1260. год. У Котору, био је око 1280—1330. год. грађанин L. Cricichit. Око 1300. год. јавља ce л. име Кричан. Презиме Кричковић помиње ce y Пољицима 1492. год. Према народној традицији, када су ce Дробњаци на старој земљи и комуници, y Дробњачким коритима, намножили, нападну на Криче или Кричкове, који су обитовали по Језерима око Дурмитора, те их протерају с ону страну Tape, y садашњу област Кричак. Од ових балканских старинаца, известан део је асимилован и то y Влахе, пастире номаде црногорско-херциговачких високих плнина, a делимично y српска племена и етничке скупине Црне Горе и Херцеговине, y која ce касније етнички утапају и асимилују и влашке пастирске скупине, племена и катуни Црне Горе и Херцеговине, односно Санџака. — К. Јиречек — Ј. Радонић: Историја Срба III 56; Mon. hist. jurid. IV, 99; J. Цвијић: Антропогеографски проблеми Балканског полуострва, стр. XLIX, CLXXVI, CCI; Г. Елезовић: Турски споменици, књ. I, 1, Београд, 1940, стр. 865, помен: „Од кнезова нахије Кричака“; cfr. П. Ш. Влаховић: Кричи и зачеци њихогог етничког раслојавања. — Гласник Етнографског музеја, књ. 33. Београд, 1970, 93—107.
232
и илирска krüsi упућују нас на Криче, који би, према данашњем арбанашком kryezi, били црни или црнокоси, црномањасти људи (црноглавићи). Потомци старих Крича живе данас код Нефертаре као православни и муслимани, и ношњом, која им је истоветна, још увек ce видно разликују од Дробњака. [645]
Матаруге су очевидно несловенског порекла. Међу Арбанасима позната је моћна породица Матаранга, која ce помиње од XIII столећа. Племе Матаруга помиње ce код балканских Словена чешће до краја XIV столећа; име њихово налази ce још y месним називима, као што су позната бања Матаруге код Краљева y Србији, или село Матаруге на Стонском полуострву. У етнолошкој грађи је забележено народно предање, обојено личним комбинацијама, како су Матаруге били некад становници Херцеговине. [646] М. Шуфлај упозорава на реч mataris — џилит, и мисли да су Матаруге по њима добили име. [647]
Јужнословенске Мацуре подсећају на арбанашке Мацарке или Мацреке. Њима народ на више места приписује стара гробља са стећцима. Спомен на арбанаско пастирско братсво „Великих губица“, сачуван је имену Гољемаде y Црној Гори, међу којима данас нико не разуме арбанаски. [648]
Понекад ce чисто српска племена јављају под неким од старијих туђих назива. Мркојевиће y Прапратној називали су суседни Арбанаси и, по њима, Млечани Памалоцима, Памалиотима, именом y којем је очуван стари арбанашки назив malok — брђанин. [649]
Пада y очи да нове организације племенске, као Зупци, Бањани, Пивљани, Дробњаци, Малешевци, Ћеклићи, Озринићи, Бјелопавлаћи, Васојевићи, мада су развијене из сточарских катуна, носе претежно српска имена, за разлику од тих старих, туђих. Старија црногоско-херцеговачка племена и етничке групе, освајајући, пословењивали су поједина племена на која су наилазили, али су задржавали њихова имена као традиционална, онако исто ко што су задржавали имена многих река, планина и места. Њихов главни успех био је што су та племена посрбили и дали им као скупно опште српско име. Вредно је поменути, да ce 1285. године помиње Братиња Дробњак — Dobrognago — „Влах“ (сматрамо да ce ради о етничком називу, a не називу социјалне припадности „пастир“). [650]
645. Ј. Цвијић: Балканско полуострво, књ. II. Психичке очабине Јужних Словена. Београд, 1931, 52, 55. Т. Р. Vukanović: na nav. mestu.
646. A. Лубурић: Дробњаци. Београд, 1930, 9, T. Р. Vukanović: na nav. mestu; cfr. B. Ћоровић: Хисторија (Восне, стр. 107.
647. М. Šuflaj, Arhiv za arbanasku starinu, jezik i etnologiju, knj. II, 228; T. P. Vukanović: nav. rad, 210.
648. M. Šuflaj: Srbi i Arbanasi, 60.
649. M. Šuflaj: nav. delo, 26; T. P. Vukanović: nav. rad, str. 210.
650. T. P. Vukanović: nav. rad, 210—211; Гр. Чремошник: Канцеларијски и нотарски списи. Београд, 1932, 157; R. Kovijanić: nav. rad, str. 177—203, 217—220.
233
Међу племенском организацијом y Црној Гори и Херцеговини има племена за која ce зна да су живела y средњем веку, па су касније изумрла. Тако, y Херцеговини ce наводи племе Новљани, коje је ту, како традиција каже, обитовало y доба досељавања Јужних Словена y VI и VII столећу [651]. Племе Букумири заузимало је садашњу област племена Братоножића y Црној Гори. Ово је племе сматрано нижим од осталих, и друга племена су осећала одвратност оженити ce њиховим женама. Временом, Букумири су ce делом претопили y Братоножиће, a делом су изумрли. [652] Надаље, два херцеговачка племена, Малешевци и Предојевићи, која су обитовала y средњем веку, изумрла су, и од њих је данас остало само братство Малешевско, али ce и надаље познају породице „малешевске крви“, као и „Предојево кољено“. Распадање племенске организације код ових племена свакако је настало y време преласка на ислам, тако да су оба та племена разбијена. [653] Исто тако, y средњовековно феудално доба помиње ce неколико племена која су ce y дуготрајном процесу историјског развоја балканских народа претопила и друга и тако одумрла. Ту долазе Лужани, Матаруге, Малокшићи, Матагужи, Риђани (XV—XVI столеће). [654] Помињемо и изумрло арбанашко племе Меша, од којег су племићи Messia (1272. год.). [655]
Ha граници неретванске крајине, обитовало је старо племе, познати и моћни Качићи, које су Византинци називали именом: τὸ Κατσικίοων ἔτνος. Од Качића потичу бројна братства, од којих су извесна прерасла и y племена. Ту ce истичу: Андријашевићи, Бартуловићи, Жарковићи, Миошићи, Петковићи, Стипићи и други. [656]
651. A. Лубурић: нав. дело, 43—46; cfr. T. Р. Vukanović: nav. rad, 212.
652. J. Цвијић: Балканско полуострво, књ. II, 52, 55; T. Р. Vukanović: na nav. mestu.
653. J. Дедијер: Старе сеоске породице y Херцеговини. — Гласник Земаљског музеја за Босну и Херцеговину, књ. XIX, Сарајево, 1907, 392; С. Jireček: Die Wlachen und die Maurowlachen, 121; isti, Arhiv für slavische Philologie XXV, 455—457; B. Hrabak: O hercegovačkim vlaškim katunima prema poslovnoj knjizi Dubrovčanina Dživana Pribčinovića. — Glasnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu XI (1956), 33; cfr. T. P. Vukanović: nav. rad, 213.
654. C. Jireček: Staat und Gesellschaft in mittelalterlichen Serbien I, 33—34; J. Ердељановић: Стара Црна Гора. — СЕЗб књ. XXXIX, 104—105; исти: Старина и значај племенских предања y Срба. — Летопис Матице српске, књ. 340, св. 1, Нови Сад, 1934, 7; П. Богиковић,: Историјске приче из повјеснице бјелопавлићке. Никшић, 1902, 5—6; В. Đurđev: Turska vlast u Crnoj Gori u XVI i XVII veku, 102—103; 17. Шобајић: Бјелопавлићи и Пјешивци, 203; И. Руварац: Montenegrina. — Прилошци историји Црне Горе. Земун, 1899, 83; B. С. Караџић: Примјери српскохрватскога језика. Беч, 1857, 63—66; П. Ровииский: Черногория, Спб. 1897, 10—126; G. Gesemann: Der montenegrinische Mensch. Prag, 1934, 39—40; T. P. Vukanović: na nav. mestu.
655. N. Jorga: Notes et extraits pour servir à l’histoire de croisades I, 334; M. Šuflaj: Srbi i Arbanasi, 31; T. P. Vukanović: na nav. mestu.
656. V. Klaić: Hrvatska plemena od XII do XVI stoljeća. Rad JAZU, knj. СХХ (1897), 1—85.
234
Kao што ce види из предњег расправљања, y етногенези племенског друштва Црногораца и Срба, уткани су елементи племенских одлика Влаха и Арбанаса, y којих су ce били очували као прежици илирско-дарданских и трачких племенских формација. Тако су ове старобалканске етничке тековине, посредним путем доспеле од балканских старинаца Црногорцима и Србима као културна етничка баштина, која ce заснива на етногенези.
2.5. ОДЛИКЕ КОНТИНУИТЕТА ДРУШТВЕНОГ УРЕЂЕЊА ЕТНИЧКИХ СКУПИHA И ПЛЕМЕНА БАЛКАНСКИХ СТАРИНАЦА, У ЈУЖНОСЛОВЕНСКОМ ПАТРИЈАРХАЛНОМ И ПЛЕМЕНСКОМ ДРУШТВУ
Где год ce y друштвеним наукама помињу Јужни Словени, наводи ce да y њиховом друштвеном уређењу има јасних трагова давнашњег реда y људском друштву. О. Шрадер је y својим радовима о индоевропској прошлости, истицао да ce y понеким јужнословенским друштвеним установама сасвим верно огледа давнашњи индоевропски друштвени ред. [657]
Још је Страбон описао код Ибера, данашњих Грузијанаца на Кавказу, сродничке задруге, какве ce до данашњих дана налазе код Јужних Словена, a ту и тамо и код осталих савремених балканских народа. Остатака оваквог породичног уређења, било је до скоро код Осета на Кавказу. Ова је појава позната и другим народима на свету и не јавља ce само код словенских народа. Њено устројство код Јужних Словена, нарочито y крајевима где ови живе спајаући ce и прожимајући са Арбанасима, има много заједничких елемената. За илустрацију тога довољно је поменути Косово и западне крајеве Македоније. Ту на челу задруге стоји обично једно мушко лице, понегде окружено саветом нарочитих задружних функционера и већем свих одраслих мушких глава задружне куће. Уз то лице, домаћина задруге, понегде ce налази и домаћица или бачица, која ce стара о спремању хране, женским пословима и спремању зимнице. Местимично домаћин задруге и домаћица или бачица чине управу над задругом и бачица учествује y свим саветовањима и већањима напоредо са мушким члановима задруге. У извесним крајевима домаћин и домаћица сродничке задруге имају своје помоћнике или заменике, који их или помажу y раду, или их само замењују y време њихове одсутности. [658]
657. О. Schrader: Sprachvergleichung und Urgeschichte. Linguistisch — historische Beiträge zur Erforschung des indogermanischen Altertums, II, 2. Die Urzeit, 1907, 370—371; T. P. Vukanović: nav. rad, str. 199, 203.
658. V. Bogišić: Zbornik sadašnjih pravnih običaja u Južnih Slovena. Zagreb, 1874, 8—10; П. Ровинскій: Географическое и этнографичкое описаніе Черногории, Спб. 1897, 194; С. Бобчев: Българската челядна задруга въ сегашно и минало време. — Зборник за НУНК, XXII—XXIII, 2, София, 1906; N. Konsulova: Die Grossfamilie in Bulgarien, Erlangen, 1915; S. Simeonov: Die Zadruga u. Ehegüterverhältnisse Bulgariens, Hamburg, 1931; Z. Vinski: Die südslavische Grossfamilie in ihrer Beziehung zum asiatischen Grossraum, Zagreb, 1938, 1—42; Б. Недељковић: Постанак задруге, Београд, 1937, 1—10 (посебан отисак); О. Mandić: Klasni karakter buržoaskih teorija о postanku zadruge, Istorijsko-pravni zbornik, br. 3—4, Sarajevo, 1950, 132 sq.; Š. Kulišić: O postanku slovenske zadruge, Bilten Instituta za proučavanje folklora, sv. 3, Sarajevo, 1955, 43—55; F. Engels: Poreklo porodice, privatne svojine i države. — Izabrana dela K. Marksa i F. Engelsa, knj. II, Beograd, 1950, 211—213; K. Marks: Kapital, 8, Zagreb, 1947, 42; T. P. Vukanović: nav. rad, str. 217—218; M. O. Косвен: Семейная община. — Советская этнография, св. 3 (1948), 3—32.
235
Словени су дошли на Балканско полуострво као етничке скупине и племенске јединице, које је за извесно време била окупила под својом влашћу снага обарских господара, a посло, при упадима y Византију, потреба да ce што већим бројем савладају противници и осигура одбрана. Кад су успели да раскрсте с Обрима и да ce сместе на византијско подручје без опасности од даљих борби с њеном војском, њихова заједница брзо је олабавила и постепено ce распала. Свако племе настоји да живи својим животом. Оживљавају атавистичка наслеђа из старе постојбине. Разуђено подручје западног дела Балканског полуострва, са долинама затвореним планинама и горјем, било је веома погодно да ce y њима развија племенски живот. Стара илирска племена која су y великом броју живела расута и мање-више одвојена на овом подрчју, дају најбоље сведочанство о историјској традицији такве погодности. Такве долине, шире и уже, које често вежу реке и потоци, које кроз њих теку, са суседним крајевима, представљају природне јединице, које ce обично зову жупама. Оне су углавном, обухватале или једно цело мање племе или повећу братственичку организацију, односно етничку скупину. Уколико такво уже племенско груписање није донесено из старе постојбине, где су области биле можда нешто пространије, оно је, на балканском подручју, добило свакако непосредније примере код самих старинаца. Организација арбанаских фисова, y доброј мери одговара организацији јужнословенских племена y динарским областима. [659]
За племенску организацију, која ce све до почетка XX столећа очувала y неким брдским областима Балканског полуострва, као што су источна Херцеговина, Црна Гора и Бока Которска, Арбанија, има неколико значајних архаичних карактеристика. Свако племе има своју одређену територију. Ј. Ердељановић, који је подробно проучавао племенски живот код Јужних Словена, каже:
„Свуда је седиште племена са његовим сталним насељима y средини племенске територије, a одасвуда унаоколо је широк појас или зона ненасељеног, делом неутралног земљишта. Негде је та зона тако широка, да ce по њој може ићи по цео дан и више, a да ce не наиђе ни на какво насеље. У њој су само планине са шумама и пасиштима, око којих су ce суседна племена редовно борила и отимала“.
Taj појас земљишта својина је целог племена и зове ce племенска заједница. [660]
659. Cfr. С. Новаковић, ГНЧ. књ. XXXII (1913), 33; T. Р. Vukanović: nav. rad, 203—238.
660. Јов. Ердељановић: Неке црте y формирању племена код динарских Срба. — Гласник Географског друштва V. Београд, 1921, 68—69.
236
Јужнословенска племена су састављена из братстава, a братства из родова. Братства су увек настањена y групи, y засебним селима или y групама од села, уколико су таква постојала. В. Ст. Караџић је забележио још 1837. год. за Црну Гору, да y њој и нема правих села, као што их, свакако, y данашњем облику није било ни по другим областима. „Тамо ce зна само за племена, па ако поједина братства или породице, које чине племе и граде (понајвише од камена) куће на једном мјеству“, то ce таква гомила кућа не може назвати селом, јер нема ни свога имена ни атара. [661] По речима П. Мркоњића, за архаичну област Потарја, жупе, односно стална села, „у првим вековима живота Срба y овим крајевима, била је поређана само по низовима. .. Катуни ce за дуго не прибрајају y групе; за њих ce вели да су настројени између жупа“. [662] Уколико су постојала, села су имала, као претежно и данас како y планинским крајевима, тако и y динарским долинама, разбијен тип; збијена села условиле су потребе међусебне помоћи и одбране.
Веза између појединих братстава је, углавном, традиција о заједничком пореклу, те извесни друштвено-предрасудни родовски обичаји (крсна слава и сл.). У областима Херцеговине и Црне Горе, та је традиција веома жива и одржава ce, помућена новијим убацивањима, све до данас. Тих појава има и код југословенских Муслимана y Босни, Херцеговини, Црној Гори и Новопазарском санџаку. Братственици ce узајамно помажу y сваком погледу; невоља или погибија једног члана преноси ce одмах на читаво братство. To ce нарочито манифестује y вражди и крвној освети и умиру, која није још ишчезла, поред свих законских мера против ње. [663]
Ha челу братства био је кнез или главар. За илеме Куче казује ce, да је народно главарство, y облицима кнежева, војвода, барјактара и сердара, бивало готово наследно y појединим породицама, иако су те племенске поглавице стварно постављали народни зборови. [664] Врховни главар међу Васојевићима био је првобитно кнез, a после војвода. Његово достојанство није било наследио, него је војводу бирао племенски збор. „Избор је пао на најугледнијег кнеза, на човека који ce одликовао како отменим пореклом, ратном славом и беседничким даром, тако и својом енергијом, окретношћу и умешношћу“. [665] Међу Дробњацима главарска власт није била, исто тако, наследна. За најаче њихово племе Косовчиће прича ce, да су „давали племену јаке представнике, a за дуже времена с прекидима и управљаљи су целим племеном“. [666] За цетињско племе, y ком су с
661. Вук Стеф. Караџић: Црна Гора и Бока Которска. Београд, 1922, 18; cfr. В. Ћоровић: Хисторија Босне, стр. 106.
662. П. Мркоњић: Средње Полимље и Потарје. СЕЗб. књ. IV, Насеља и порекло становништва књ. 1. Београд, 1902, 256, 258.
663. И. М. Јелић: Крвна освета и умир y Црној Гори и северној Арбанији. Београд, 1926.
664. Ст. Дучић: Живот и обичаји племена Куча. СЕЗб. књ. XL VIII, Живот и обичаји народни, књ. 20, Београд, 1931, 133; T. Р. Vukanović: nav. rad, 232.
665. И. М. Јелић: „Васојевички закон од дванаест точака“. САН, књ. LXXIII, Београд, 1929, стр. 1; T. Р. Vukanović: nav. rad, 228—230, 233—234.
666. A. Лубурић: Дробњаци. Београд, 1930, 47.
237
почетка, као и y другима, били на челу кнезови, зна ce да је војводско звање било наследно y братству Мартиновића, [667] али ce то бележи тек за касније време. У Цуцама ce помињу Николићи као „стари војводски род овог племена“, који би изгледао наследан, да су подаци о њему прецизнији. [668] У Грбљу, y чији су састав улазиле четири кнежине, главар је био наследан од старине.
За жупане, господаре појединих жулоа, зна ce поуздано, да су одавно, ако не од самог почетка, били наследни. К. Порфирогенит наводи за требињску област четири рода наследних жупана, a y једном натпису око 1180, год. и за требињског жупана Грда, свакако до пунолетства његових синова, помиње ce као жупан његов брат Радомир. Над жупанима је, не зна ce поуздано кад, почео да узима врховну власт један владар, кога Грци називају ὅἄρκων, а за кога домаћи извори XII—XIII столећа y Србији дају име велики жупан. Није познато како је ишао тај процес и кад је то изведено. Врло је вероватно, да је неки јачи жупан; под притиском спољашњих опасности, а можда и из сопствене иницијативе, осећајући своју снагу и премоћ, натурао своју власт суседним жупанима. Зна ce поуздано, да је таквих владара на српском подручју y IX столећу било више. Поред Властимира помиње ce требињски жупан Крајина. Њему је Властимир дао своју кћер за жену и титулу архонта — владара, са жељом да га одликује; том приликом он му је дао и самосталност. [669] У Захумљу је, независно од рашких господара, владала породица Вишевића. Наследник владарев био је, по обичају, најстарији син, кад би владар био без деце наслеђивала су га браћа или најближи сродници. По схватању писца Летописа попа Дукљанина, наша земља је имала патријархални тип. Владар има право да располаже државом; краљ Прелимир, по казивању овог летописа, дели сам своје краљевство на четири сина; „поступа исто онако као Пијастовићи y Пољској“. [670] Да то схватање није произвољно показује најбоље пример Властимиров са требињским жупаном Крајином.
Јужнословенска племена на југу немају доста често својих назива, а и предања њихова имају чудних појава. Велика племена старе Дукље Кучи, Пипери, Букумири, Матагужи, Шпани, Гољемаде, Матаруге, Маине, Малонишићи очевидно нису пореклом словенска, него су ce измешала са Словенима, па примила y себе јачи словенски елеменат, али му за то натурила своје име. Kao што смо поменули, постоји врло раширено старо предање како су од петорице крвне браће: Озре, Пипе, Bace, Красе и Хота постали Озринићи, Пипери, Васојевићи, Краснићи и Хоти. Само то предање доводи y најужу везу црногорска и арбанаска племена и њихово узајамно стапање,
667. Јов. Ердељановић: Стара Црна Гора. СЕЗб., књ. XXXIX, Насеља и порекло становништва, књ. 24, Београд, 1926, 340; T. Р. Vukanović: nav. rad, 228—230.
668. Јов. Ердељаиовић: нав. дело, 598—599: T, Р. Vukanović: na nav. mestu; cfr. R. Kovijanić: nav. rad, str. 205—213.
669. C. Porphurogenitus: nav. delo, 161.
670. H. Радојчић: Друштвено и државно уређење код Срба y раном средњем веку — према Варском родослову. — Гласник Ск. н. др. XV—XVI, Скопље, 1936, 12.
238
као што ce процес y ствари и развијао. Из свега излази, да је етногенеза Хота и Затрепчана очита. [671] До стапања и асимилације, дошло је заједничким сточарским животом y једној одређеној географској средини. Посебан је проблем да ли је словенски и арбанашки етнички елеменат био бројнији и надмоћнији, од старобалканског влашког етноса, чије су бројне културне творевине уткане y сточарски живот Срба (Црногораца) и Арбанаса, како попримљене путем позајмице, тако y директно преко етногенезе. М. Шуфлај је на неколико примера лепо показао постанак ових племенских групација.
„Једно братство, заправо задруга пастира, загосподује над вагилним становииштвом једног краја и стапа ce с њим војнички y часу погибли. Тиме што катун гута сесилна села долине, добива сад y себи два нова елемента, један војнички, други правни“.
Напкон, „Стара романска племена доста су брзо асимилирана.“ Амалгамизациони процес између Црногораца и Арбанаса трајао је столећима. Најтипичнији му је случај прожимања и етничког стапања племена Куча, за које ce 1610. године вели, да му је „половица православна, a половица латинска“, a 1614. год. каже ce „Chuzzi Albanesi del rito romago“, a данас ј е то племе и арбанаско и црногорско. [672]
Пада y очи да нове организације племенске, као Зупци, Бањани, Пивљани, Дробњаци, Малешевци, Ћеклићи, Озринићи, Бјелопавлићи, Васојевићи, Пјешивци, Загарчани, Комани, Цуце, Његуши, Цетињани и Бјелице, мада су развијене из сточарских катуна, носе претежно српска имена, за разлику од тих старих, туђих. Старија црногорско-херцеговачка племена и етничке групе, путем симбиозе, пословењавали су поједина племена на која су наилазили, али су често задржавали њихова имена као традиционална, онако исто као што су задржавали имена многих река, планина и места. Њихов главни успех био је што су та племена и етничке романске скупине посрбили и дали им као скупно опште српско име. [672]
Године 1592. пописан је знатан број племена Старе Црне горе и Црногорског приморја. Ту ce набраја четрдесет племенских имена. Само на три места уједињена су по два мања племена. Племе Ђеђези, оформило ce y Бандиће. Kao засебно племе помињу ce 1485 и 1592. год. Бјелице, који су сад само један део Цетињског племена. Надаље, Арбанаси (Рбанаси), који су познати y попису села Горње Зете из 1455. год. (Арбенети) и Боличином попису из 1614. год. (Arbanassi), не постоје сад више ни као племе, ни као посебно село. Ha крају, племена; Корнет, Грбавац, Кокоти, Бер, Момишићи, јављају ce сад као обична села, или чак и не постоје више о њима помени. [673] Будући opraнизовани племенски, црногорско племе Васојевићи су, као и остали Брђани, претпостављали до скоро племенско име црногорском. Међутим,
671. Cfr. A. Јовићевић: Малесија, стр. 55.
672. T. Р. Vukanović: nav. rad, str. 230—211; cfr. R. Kovijanić: nav. rad, str. 7—236.
673. A. Соловјев: Попис црногорских племена из године 1592. Споменик САН, књ, LXXVIII, Београд, 1935, стр. 10; cfr. T. Р. Vukanović: nav. rad, str. 211.
239
старије становништво лимске долине није имало, сличног племенског имена, сем ошнтег, Срби или Србљаци.
„Taj назив старјег становништва пренели су доцније Васојевићи и на онај мозаик брђанских братстава, племенски не организованих, a настањених баш y овој области где су пре њих живели стари Србљаци.“ [674]
Откуда та појава да црногорско племе Васојевићи српском имену даду презриво значење, кад има јасних доказа из народне епике да ce о Србљацима добро говори? Да поменемо само стихове:
„Оваки је адет y Србљака.
У Србљака на гласу јунака“.
Сама племенска борба не би била довољно објашњење за то. М. Лутовац мисли, да је то „веран економско-социјални израз онога доба, када су сва брдска и црногорска племена водила непрестане борбе око планина.“ [675] Васојевићи су били сточари, завојевачи, као племе повезани и добро организовани и као Брђани са извесном супериорношћу гледали су на староседеоце, који су ce били привикли на стабилнији живот. Мада су сви ти разлози оправдани, ми мислимо да има највише вероватноће y овом тумачењу: као чистије братственичко и млађе племе Васојевићи су осећали разлику између себе и оних смешаних разноплеменика, словенских и несловенских, које је владајуће српско племе, освајајући и асимилујући их, прибрало под своју власт и натурило им своје српско име. [676] Веома је важна чињеница, да су свуда y Црној Гори и стара племенска имена Букумира, Крича, Лужана и других постала подругљива. Васојевићи, као и Бјелопавлићи, дају пример млађих племенских организација, које почињу своју активност пошто је главно спрско племе увелико успело да ce афирмира на свом новом подручју и да њих омогући; они су ce према том старијем етничком елементу, који ce временом трошио, осећали хомогенији, јединственији, свежији, активнији, према
674. A. Јовићевић: Плавско — гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар. СЕЗб., књ. XXI, Насеља и порекло становништва, књ. 10, Београд, 1921, 512, 555.
675. М. Лутовац: Србљаци y горњем Полимљу. — Гласник Етнографског музеја y Београду, књ. X (1935), 108—114.
676. П. Ровинскій: Черногорія въ ея прошломъ и настоящемъ, II, 1, Спб., 1897, 7, 116, 138, 315, 340; Ј. Дедијер; Нова Србија. Београд, 1913, 290; К. Костић: Трговачки центри и друмови, 277; A. Јовићевић: на нав. месту; Ј. Цвијић: Балканско полуострво и јужнословенске земље II, 153; исти: Јединство и психички типови динарских Јужних Словена. — Говори и чланци, II, Београд, 1921, 125; П. Шобајић: Постанак н. племена. „Јужњак“, алманах за 1926 (Цетиње), стр. 22; Вл. Ћоровић: Историја Југославије. Београд, 1933, 24—25; И. Јељић: „Васојевички закон од дванаест точака“. САН, књ. LXXIII, Београд, 1929, 10; Р. Вешовић: Племе Васојевићи. Сарајево, 1935, 134, 345; Тих. Р. Ђорђевић: Ko су то Србљаци. — Гласник Географског друштва, I, 121; В. Ст. Карацић: Српски рјечник, s.v. Србљак; Влад. Дворниковић: Карактерологија Југословена. Београд, 1939, 300; С. Вукосављевић: Племенска солидарност код Васојевића. „Политика“, 26.1 1939; Мил. С. Филиповић: Србљаци. Београд, 1937, 1—16 (посебан отисак из СК гласника). Касније ce и међу Србљацима y Полимљу делимично развио племенски живот1, гдг ce формирало племе Шекулари. — T. Р. Vukanović: nav. rad, 225.
240
томе, и супериорнији. Али то име које су ниподаштавали, ипак су примили као скупинску ознаку читаве заједнице, и кад ce y Васојевићима каже српско онда то значи васојевићко и србљачко заједно. Име племена и народа који је омогућио да ce створи држава ославило је помоћу те државне организације над именима других племена и области, поред свега тога што су местимично извесна племена и јача братства успевала да ce према представницима главног племена осете као експанзивнији етнички елеменат.
Запажа ce y Црној Гори да су ce навек сједињавала по једно старо и једно ново братство. Старо је братство већином незнатан остатак неког старијег становништва, које је ипак имало великог угледа због своје старине, стечених права и можда имућности. Ново је братство било већином од скоро досељених, незнатних породица. Приликом овог спајања увек је млађе братсво примало име и славу (служба) старијег братства. Зато је данас y много прилика немогуће и врло тешко распознати првобитне делове овако сложених братстава, утолико пре што су она сама бивала увек врло осетљива кад им ce чепркало по пореклу, те ce код многих братстава нерадо y те ствари дира, и тако ce доста тога позаборављало. [677]
Код Црногораца, ужа братства су позната под именом трбушчић. Ова ce појава запажа нарочито код племена Васојевића, Братоножића и Куча. Генезу овом термину налазимо y арбанашком племенском друштву y северној Арбанији и јужнословенским пределима (Косово), где bark има значење трбух, род, односно братство. [678]
Код Арбанаса је y употреби домаћа реч фис за ознаку племена. [679] Уз то, Арбанаси местимично имају и словенску реч род за ознаку речи „племе“, a припадник племена или племеник је роднар. [680] Напоредо с тим, термин фис јавља ce местимично и y црногорском племенском друштву као ознака племена. С том ce појавом срећемо нарочито код Куча и Васојевића, као и y другим источним пределима Црне Горе, [681] као и код Срба на Косову. У неким пределима међу Јужним Словенима фис местимично означава: род, братство, породицу или задругу.
У извесним крајевима код Арбанаса термин махала означава братство. Поред тога, арбанашко племенско друштво за братство има
677. Т. П. Вукановић: нав. рад, 220.
678. П. Ровинскиій, Черногория II, 2, Спб., 1901. 142—143; С. Вукосављевић, нав. дело, 2; Ј. Ердељановић, Вратоножићи. СЕЗб. књ. XII, Београд, 1909, 503 ; С. Дучић, Живот и обичаји племена Куча, СЕЗб. књ. 48, Београд, 1931, 127; И. Поповић, нав. рад, 59; F. Cordignano, Dizionarlo italiano-albanese, Skutari, 1938, s.v.; T. П. Вукановић, Терминологија племенског друштва y Црној Гори, стр. 220—221.
679. G. Meyer: Etymologisches Wörterbuch der albanesischen Sprache. Strassburg, 1891, s.v. fis; R. Jokl: Indg. Forsch. XLIV, 52—53, 59—61; T.P. Vukanović: nav. rad, str. 223.
680. A. Селищев, Славянское население в Албании. София 1931, 184 sq.
681. М. Миљанов: Целокупна дела. (Изд. „Српски писци“), 302; A. Јовићевић, СЕЗб. књ. XXI, Београд, 1921, 473; М. Стевановић, Јужнословенски филолог XIII, 48; И. Поповић: нав. рад, 55; Т. Р. Vukanović: na nav. mestu.
241
59. Вирџина (тобелија) Микаш Караџић из Језера (Црна Гора);
60. Вирџина (тобелија) Хамиде Сумаћи Смакола, из Доњег Рашана — Бајгорска Шаља (Косово).
и термине vllazni и rrâja (Арбанаси y Дреници на Косову). [682] Исто тако, y арбанашком племенском друштву, слабо племе, нејачица, назива ce именом fis i lig. Јако племе или јачица познато је под именом fis i fort. У црногорском племенском друштву, велика братства позната су под именом јачица, док ce мала братства називају термином нејачица, Kao што ce види, аналогија између црногорских братстава јачице и нејачице, и арбанашких фисова fis i lig fis i fort је очигледна. [683]
Из проблематике бројних реликата старога балканског дрштвеног уређења, утканих y јужнословенски етнос, наводимо следеће примере.
Вирџине. — Вирџине или тобелије код савремених балканских народа, и то Арбанаса, Црногораца и Срба, воде порекло из велике старине етничке прошлости балканских племена и народа. Наиме, ова друштвена појава много подсећа на сличне појаве код Илира,
682. A. Јовичевић: Малесија. СЕЗб. књ. XXVII, стр. 80—82; T. Р. Vukanović: nav. rad, 221.
683. Cfr. T. P. Vukanović: na nav. mestu.
242
који су y праисторијско доба и за време антике обитовали y западним крајевима Балканског полуострва. Тобелије или вирџине су девојке или жене, које попримају мушки начин живота, узимају каткад и мушко лично име, облаче ce као мушкарци, обављају мушке домаће и пољопривредне послове, носе одружје и ратују, тако да ce ни y чему не разликују од мушкараца. Само оне нису могле бити биране за народне главаре. Појава вирџина или тобелија код Црногораца, Срба и Арбанаса, почива на прастарој борби између преваге патријархата над матријархатом. Свакако, вирџине су настале као очит пример друштвеног наслеђа једне окаменотине или сирвивала из илирског друштвеног уређења y јужнословенском и арбанашком друштвеном поректу патријархалног друштва. [684]
Качкин. — Одметници који су живели посебним животом, независно од племенског друштвеног уређења код Црногораца, називани су именом качкини. За њихово убиство нико није одговарао. Према обичајном праву, за качкине је била утврђена казна: одузимање целокупне имовине и прогонство из племена. Овај друштвени слој нарочито ce био намножио y Црној Гори концем XVIII и почетком XIX столећа. [685] Са овом ce појавом срећемо и код Арбанаса, где су ови одметници позната такође под истим именом kaqkin, што указује на заједничко порекло ове институције још из балканске старине.
Колено. — Код црногорско-херцеговачког племенског друштва колено ce онзачава термином пâс. Колено или кољено y звачењу пас налази ce особито y Старој Црној Гори и Херцеговини, са значењем генерација. Аналогно томе, y арбанашком племенеком дру-птву генерација ce означава термином shokë. У говору Арбанаса северене Арбаније, за ову појаву постоји термин brêz. Према томе, можемо рећи да развитак значења речи пас y Црној Гори и Херцеговики стоји y вези с развитком термина shokë и brêz. Kao што ce води, слагање је очигледно, a ни пас ни shok и brêz не значе просто потомство, него степен, колено сродства. To је појам из типичне патријархалне средине — заједнички арбанашком и црногорско-херцеговачком племенском друштву и њиховим језицима. A порекло му лежи y арбанашком племенском друштву, одакле је примљен код Црногораца и Херцеговаца. [686]
684. T. P. Vukanović: Virdžine. — Glasnik Muzeja Kosova i Metohije, knj. VI, Priština, 1961, 79—112; isti: Selo, str. 50—57. M. Барјектаровић сматра да је појава вирџина код балканских народа новијег порекла, cfr. М. Марјактаровић: Проблем тобелија (вирџина) на Балканском полуострву. Гласник Етн. музеја, књ. 28—29. Београд, 1966, стр. 273-285.
685. И. Јелић: Васојевићки закон од дванаест точака. Београд, 1929, 23; Т. Р. Vukanović: Terminologija plemenskog društva u Crnoz Gori, str. 228. Cfr. P. Skok: Etimologijski rječnik, knj. II (1972), str. 11, s. v. kačak.
686. Упор. J. Дедијер, Херцеговина, СЕЗб. књ. XII, (Београд, 1909, 114; B. М. Г. Медаковић, Живот и обичаји Црногораца. Нови Сад, 1860, 78; Ј. Ердељановић, Стара Црна Гора, 320 и д.; П. Шобајић, Бјелопавлићи и Пјешивци, 255, 322; И. Поповић, нав. рад, 61—62; Т. П. Вукановић, нав. рад, 222.
243
Из наведених разлагања види ce, да ce племенске друштвене норме y Црногораца и Срба темеље на племенским друштвеним одредбама балканских старинаца Илира и Трачана, попримљених посредним путем преко Влаха и Арбанаса, y којих су биле очуване из дрвне старине као друштвени сирвивали који опет базирају на етногенези.
3. КОНТИНУИТЕТ ВИЗАНТИЈСКЕ УМЕТНОСТИ У УМЕТНОСТИ ЦЕНТРАЛНИХ ПРЕДЕЛА СРЕДЊОВЕКОВНИХ СРПСКИХ ЗЕМАЉА
Византијска култура има посебно место y етногенези јужнословенске културне баштине. To ce нарочито осећа y етногенези и континуитету материјалне и духовне културе Срба, Бугара, Македонаца и Црногораца. [687] Ha овом месту, чинимо кратак осврт на неке видове континуитета византијске уметности y уметности централних предела средњовековних српских земаља. Наводимо само најистакнутије српске средњовековне споменике културе, поникле и саздане на византијској културној баштини, која је уткана y српску културу средњега века и тако доспела до данашњих дана новога века.
3.1. АРХИТЕКТУРА И ЖИВОПИС
Улога и удео византијске уметности y архитектури и живопису Јужних Словена средњега века, као што је y науци одавно наглашено, без сваке сумње да је веома обилата. [688] Она ce испољава, с једне стране као надградња, на већ постојећим византијским архитектонским споменицима, преко рестаурације и обнове ових, и као посве нова стваралачка делатност, преко византијских неимара и зографа, или пак од људи словенске етничке припадности школованих y духу византијске уметничке школе средњега века. Свакако, томе треба додати и улогу Цинцара неимара, y изградњи јужнословенских споменика средњега века. Тако је континуитет византијске
687. Cfr. В. Мошин: Византијски утицај y Србији y XIV веку. JIČ III (1837), св. 1-4, стр. 164—174; М. С. Филиповић: Неки елементи византијског порекла код балканских словена, — Годишњак Балканолошког института Балканика, II. Београд, 1971, стр. 349-356; размотрени следећи проблеми: синор (међа), кефалија (старешина села), канон (закон — правило), параман (породично или родовско име), чување стоке на „руга“, пронија — прњавори, перивој (воћњак), ангарија, зевгар (чифт — јарам волова), прћија (мираз), герекар (соколар) и еснафска организација;
Kp. Миятев: Царска корона в селска хижа ИНЕМ — XIV, София 1943, стр. 15—48; исти: Произход и залез на търновския сокай. ИАИ, кн. XVII, София 1950, стр. 71—83; В. Бешевлиев: Византийски триумфални обичаи, акламации и титли y българите в IX в. — Известия на Етнографския институт с музей III. БAH, София 1958, стр. 3—34.
688. Св. Радојчић: Старо српско сликарство. Београд, 1966, стр. 11; исти: Jugoslavia Byzantina, Уметност на тлу Југославије од праисторије до данас. Београд — Сарајево, 1971, стр. 71—92.
244
61. Александар Македонски y ратној опреми на Буцефалу. Одраз византијске књижевности и минијатурне уметности на српску средњовековину књижевност и минијатурну уметност. (Према минијатури српског рукописа Александриде, из XIV столећа, која је чувана y Народној библиотеци y Београду; уништена приликом бомбардовања Београда y време фашистичког напада 1941. год.);
62. Лов са соколом. Међу старим балканским народима, лов са соколима је нарочито био омиљен y Трачанa. (Према минијатури из Хрвојевог мисала, из прве половине XV столећа).
културне баштине нашао своје месту y архитектури и живопису извесних јужнословенских народа, a нарочито y средњовековних Срба и Бугара. Отуда није никакво чудо, што ce на извесним фрескама поменутих јужнословенских народа, већ од XIII столећа, између
245
осталог, запажа и увођење византијског дворског церемонијалa. [689] Напоредо с тим, тај ce утицај запажа y фрескосликарству код сликања оружја, на сценама светих ратника. [690] Наиме, на највећем броју фресака ове проблематике, ратници ce приказују са римским грудним појасом, оклопом од металних плочица најразноврснијих облика, док су сукња и рукави оклопљени плочицама разноврсних облика, који ce свакако темеље на машти уметничког обликовања и приказивања. [691] Без двојбе ce може рећи, да византијска традиција доминира y најбољем српском монументалном живопису XIII и XIV столећа. Напоредо са тим, ова ce појава јавља и на минијатурама, где су извесне рађене према византијским узорима. Међутим, и поред иконографске сличности, српски уметнички радови јасно ce издвајају од византијских. [692] У минијатурама ове групе, јеванђелисти ce сликају као антички писци y друштву муза. Затим, y композиције ce умећу персонификације из хеленистичке књижевности и уметности. Ту уметничко обликовање минијатура и колорит, сасвим подсећају на античке узоре. [693]
Манастир Милешева. — Међу бројним манастирима средњега века на подручју данашње CP Србије, посебно место заузима манастир Милошева. Овај храм Вазнесења господњег налази ce на речици Милешеви, десној притоци Лима, испод средњовековног града Милешевца, y близини вароши Пријепоља, задужбина краља Стефана Владислава (1234—1242). Према ондашњем једном спрском летопису и биографији, краљ Владислав је своју задужбину украсио „божанственим и човечанским красотама“, a сем тога приложио joj многа „села, Влахе и области“. Краљ Милутин y својој повељи од 1339. год. спомиње манастир Милешеву где „почива први архиепископ и учитељ спрски и прародитељ“ Немањић „светитељ Христов Сава“. Овамо су пренесене и смештене 6. маја 1237. год. из
689. Св. Радојчић: Портрети српских владара y средњем веку. Скопље, 1934, стр. 80—86. Цар Стефан Душан, увео је читаву јерархију византијских чинова и титула на своме двору. Ст. Новаковић: Византијски чинови и титуле y српским земљама XI — XV века. — Глас САН. књ. LXXVIII (1908), 236 sq. О континуитету византијских средњовековних владалачких титула „автократор и самодржац“ y Срба и Бугара cfr. Г. Острогорски: Византија и Словени. Београд, 1970, 303—338.
690. Г. Шкриванић: Оружје y средњовековној Србији, Босни и Дубровнику. САН. Београд, 1957, 24.
691. О континуитету античке уметности y Јужних Словена cfr. B. Р. Петковић: Неки антички мотиви y старом живопису српском. Strena Buliciana, Zagreb-Split, 1924, str. 471—475; C. Радојчић: Улога антике y старом српском. сликарству. Гласник Музеја y Сарајеву I (1946), стр. 39—50; исти: Старо српско сликарство, стр. 11. О континуитету античког веровања y богињу судбине cfr. H. М. Симић: О пореклу суђаја y српском народном веровању. Жива антика V. Скопје 1955, стр. 161 — 175; cfr. Тих. Р. Ђорђевић: Деца y веровањима и обичајима нашега народа. Београд, 1941, стр. 108—110.
692. С. Радојчић: Старе српске минијатуре. Београд, 1950, стр. 13. Традиционални облици уметничког уобличавања минијатура романског порекла, најдуже су ce очували y босанских средњовековних преписивача и њихових наследника ирвих столећа новога века.
693. Cfr. С. Радојчић: нав. дело, стр. 13—14.
246
Трнова y Бугарској, где је умро на повратку са пута y Јерусалим, Синај, Антиохију, Александрију и Никеју, a где је код четворице весељенских патријарха Источне хришћанске цркве дејствовао да ce призна бугарска трновска патријаршија, мошти светога Саве, по којима ce Милешева од тада зове и „манастир Св. Саве“, па је по њима и потоњи господар Хума, кнез Стефан Вукчић, узео себи титулу „Херцега од св. Саве“ (као y повељама од 1454. и од 1461. год.). A на гробу св. Саве y Милешеви, убрзо иза смрти и последњег Немањића, цара Уроша (1371. год.), дотадашњи босански бан Твртко I, 1377. год. венчао ce краљевском круном Немањића и прогласио „по милости божјој краљем Рашке (Србије), Босне и Приморја“ (као y повељи од 23. августа 1385. год.). Међу познијим српским владарима, деспот Стефан Лазаревић, повељом од 1405. год., такође је обдарио манастир Милешеву селима и повластицама. Поред гробнице првога ктитора, краља Стефана Владислава, ту је почивало и тело св. Саве све до 1594. год., када су га Турци пренели y Београд и спалили на Врачару, на месту данашње Савиначке цркве. При овоме манастиру почетком XV столећа столовао је епископ дабарски, од тада као митрополит за сву српску православну цркву y Босни, са титулом митрополита дабро-босанског, чија је резиденција доцније смештена y Сарајеву. [694]
Овде ce особито истичу портрети српских владара XII и ХIII столећа: великог жупана Стефана Немање, његовог најмлађег сина Растка — светога Саве, његових унука краља Радослова и краља Владислава. [695]
По своме живопису Милешева стоји „на челу“ српских фресака XIII столећа, „чији репрезентанти јесу“ једни од „најграндиознијих споменика старе српске уметности“, и који ce, не само од српских историчара уметности, већ и од свих других, цене као „најзначајнији уметнички продукт Словена на Балкану“. [696]
Манастир Сопоћани. — Трагови културе Истока и Запада y српској култури средњега века, јасно ce испопљавају и y средњовековном манастиру Сопоћанима, храму Св. Тројице, задужбини трећег сина краља Стефана Првовенчаног, Стефана Уроша I, који је он подигао 1265. год. y Расу, југозападно од данашњег Новог Пазара. Око 1266. одмах иза подизања Св. Тројице сопоћанске, овамо су пренесене из манастира Студенице са Ибра, ниже данашње вароши Рашке, мошти Стефана Краља Првовенчаног, ктиторова оца, као и краљице Ане, ктиторове мајке, унуке чуванога дужда Венеције Енрика
694. Архиепископ Данило: Животи краљева и архиепископа српских, 5—7; Теодосије: Житије св. Саве, 209—210, 215 ;В. Марковић: нав. дело, 80; Ст. Новаковић: Законски споменици српских држава средњега века, 606—607; Влад. Р. Петковић: Лик св. Саве y Милешеви. — Прилози VIII (1928), 107; асти: Преглед црквених епоменика кроз повесницу српског народа, 189—192; С. Радојчић: Милешева. Београд, 1963, 40—42.
695. Св. Радојчић: Портрети српских владара средњега века, 18—21.
696. Фр Месеснел: Стари српски споменици, 362; С. Радојчић: Милешева, 9—59; исти. Старо српско сликарство, 40—44.
247
Дандола. Ту је сахрањен и велики жупан Ђорђе, син српског великог жупана Дукље и Далмације Вукана, старијег брата краља Стефана Првовенчаног. A по смрти краља Уроша I (1276. год.), који је умро y Хуму, и његово је тело овамо пренесено и сахрањено y гробници коју је још за живота спремио y својој главној задужбини. [697]
Сопоћани су репрезентативни споменик српске културе XIII столећа, који „У српској уметности значи период веома снажног развитка, који доноси и карактеристичне резултате“, јер су Срби „у том столећу примили утицаје из оба културна света“, са Запада и са Истока, чији „плод није само известан стилски еклелтицизам“ него и стварање самосталног „новог развитка, са јасним цртама монументално схваћеног реализма, што ce „нарочито огледа“ y зидном сликарству, које све више ценимо као најзначајнији уметнички продукт Словена на Балкану“. Te фреске су један од најграндиознијих споменика старе српске уметности; њихове монументално схваћене фигуре изражавају јак осећајни живот и формално имају везе и са византијским мозаицима класичног доба и са италијанским сликарством, које y XIII столећу показује снажне печате новог стила. [698] Међу фрескама, сем светитељских ликова и великих композиција религиозног карактера, ту су дати портрети српских владара: Стефана Немање, y монаштву названог и затим слављеног као св. Симеон Мироточиви; краља, Стефана Првовенчаног, y монаштву названог Симон; краља Уроша I и других, [699] где ce нарочито истиче велика композиција „Смрт краљице српске Ане Дандолове.“ [700]
Манастир Пећки патријаршија. — Манастир Пећка патријаршија, српски православни храмови: Светих апостола, Св. Димитрија, Успења св. Богородице зване Одигитрије царигарадске, Св. Јована Претече, Св. Арсенија и Св. Николе, на излазу Пећке бистрице y старо Хвосно, данашњу Метохију, више старога града Пећи, испод Руговске клисуре, — основан подизањем цркве Св. апостола од архиепископа српског Арсенија I (1233—1262), који је овамо, после 1253. год., када је манастир Жича монголском најездом Кумана и Бугара
697. Архиепископ Данило: Животи краљева и архиепископа српских, 19; Љ. Стојановић: Стари српски записи и натписи, бр. 50-71; В. Марковић: Православно монаштво и манастири y средњовековној Србији, 82; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 303—304.
698. Фр Месеснел: Стари српски споменици, 362; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 304—307; B. Ј. Ђурић: Сопоћани. Београд, 1963, 9—101; С. Радојчић: Старо српско сликарство, стр. 55—69.
699. С. Радојчић: Портети спрских владара средњега века, 22—23.
700. Vl. Petković: La mort de la reine Anne à Sopoćani. L’art byzantin chez les Slaves. 1/2. Paris 1930, 217—221; П. Поповић: Смрт мајке краља Уроша I, фреска y манастиру Сопоћанима. Старинар V. Београд, 1930, стр. 30—36; Са. Радојчић: Портрети српских владара y средњем веку, стр. 24—25; Т. П. Вуканивић: Студије из балканског фолклора II, одељак 8. Нарицање код Срба y средњем веку. Врањски гласник, књ. VI. Врање, 1970, стр. 264—266; T. Р. Vukanović: Lamentation dans la peinture à fresque chez les Slaves du Sud au Moyen âge. Врањски гласник, књ. VIII (1972), p. 86.
248
опљачкан, пренео столицу српске архиепископије, где је иначе дотле био само метох жичкога Св. Спаса. Од тада, па све до коначног укидања пећке патријаршије (1766), остао је пећки манастир седиште српских архиепископа, од 1346. год. пећких српских патријарха, иако су они, y доба најезде Турака и борбе српских држава са њима, од 1389. као године погибије Срба на Косову па до пада Смедерева и Ђурђеве српске деспотовине 1459, често и y Жичи становали, a неко време и y Смедереву на Дунаву. Отуда је црква Св. апостола, пошто је седиште архиепископа и доцније патријараха било y Пећи при овом српском манастиру, за успомену на Жичу као првобитно седиште српске архиепископије и светосавске самосталне српске цркве, по њеном црквеном заштитнику, добила назив цркве Св. Спаса. После Арсенијеве задужбине цркве Св. апостола, архиепископ Данило II (1324—1337), подигао је храм Св. Димитрија, a затим и храм Успења св. Богородице Одигитрије цариградске, да би уз њих призидао још и цркве Св. Јована Претече, Св. Арсенија I, архиепископа српског, као и Св. Николе, a уз њих додао и „припрату велику и прекрасну“, заједничку за све цркве овог манастира. Ta је припрата архиепископа Данила II, савременика и првог сарадника краљева Милутина и Дечанског, оновременог и највећег књижевника и историографа српског, била понос пећког манастира, како савремени летописац истиче: „Kao што је патос (мозаик) призренске цркве (Душанове задужбине Св. Арханђела), као што је припрата цркве дечанске (задужбине краља Стефана Дечанског) и пећке (задужбине Данила II) и као што је бањско злато (златом украшене фреске y Св. Стефану бањском под рудницима Рогозне, y задужбини краља Милутина) и као што је ресавско писање (српска писменост и књижевна делатност y манастиру Манасији, задужбини деспота Стефана Лазаревића из 1407.), — тако нешто нигде ce више не налази. [701]
Црква Св. апостола y Пећкој патријаршији, чије су фреске из XIII столећа тек y најновиje ' време откривене испод познијих живописа, такође ce по својим фрескама одликује „истим стилским особинама као и сопоћанске“, a из чије су „српске сликарске школе изишла квалитативна ументичка дела, чији је стил ближи реалистичком схватању него y чистој византијској школи.“ [702]
Међу доцнијим фрескама, међу онима из прве половине XIV столећа, y манастиру Пећкој патријаршији особито ce истиче „Лоза Немањића“, генеалошко стабло српске средњовековне главне владарске династије, фреска из 1330. год где је, на врху стабла цар
701. Архиепископ Дапило: Животи краљева и архиепископа српских, 262, 368—370; П. Ј. Шафарик: Паматки, 61; К. Jivečelc: Staat und Geselaschaft im mittelalterlichen Serbien III, Wien, 1912—1919, 18; B. Марковић: нав. дело, 77; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 248—250.
702. Vlad. R. Petkovlć: La peinture serbe du Moyen âge (1934), 5; исти: Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, 250—253; Фр. Месеснел: Стари српски споменици, 363—364; С. Радојчић: Старо српско сликарство, 45—49, 74—76, 121—127; М. Ивановић: Црква Богородице Одигитрије y Пећкој патријаршији. — Старине Косова и Метохије II—III. Приштина, 1963, стр. 133—154.
249
Душан сликан као млади краљ, онакав какав је био y бици на Велбужду од исте године, где је, под краљем Стефаном Дечанским, y борби против бугарских нападача, предводио српску коњицу, састављену од оклопника.
Богородица левишка. — Манастир Св. Богородица на Левиши y Призрену, чији је први ктитор из доба Немањића био краљ Стефан Првовенчани. To је стара столица призренске епископије, из које је свети Сава 1219. год. издвоио хвостанску епиекопију (Метохија). Међу осталим српским краљевским ктиторима спомињу ce: краљ Урош I, краљ Милутин, који је 1307. год., са епископом Дамјаном, обновио ову стару епископску резиденцију, и његов син краљ Стефан Дечански, који је, повељом од 1326. год., манастир проширио и обдарио имањима и повластицама, a цар Душан је 1346. год., при прогласу пећког архиепископа за патријарха српског, епископију Св. Богородице левишке, као резиденцију y његовој другој царској престоници, y Призрену, подигао на степен митрополије. Доцније ce манастир спомиње и кроз турско доба: 1560, 1625, 1649. год. Крајем XVII столећа, левишка митрополија је запусгела, од Турака за време српско-арбанаског устанка, јер ce овде, y Призрену, после спаљивања Скопља, аустријски војсковођа Пиколомини био повукао, 6. новембра 1689. год. заузео град и ту ce затим састао са српским пећким патријархом Арсенијем III, ради даље организације српског устанка y овим и суседним јужнословенским крајевима на Турке. После тога је Пиколомини, заражен од куге још при повлачењу из Скопља, сутрадан, умро и y Богородици левишкој сахрањен. Иза тога су Турци y XXVIII столећу Св. Богородицу левишку претворили y џамију, да бтг тек после првог светског рата, понова била враћена српској православној цркви као Св. Петка. Испод турског џамијског малтера откривене су недавно фреске краља Уроша I и других српских владара из средњега века. После низа конзерваторских радова на овом значајном споменику српске средњовековне културе и уметности на Косову, данас је Богородица Левишка доведена y пристојно стање, тако да представља заиста велелепни споменик византијско — српске уметности средњега века на Косову. [703]
Манастир Грачаница. — Манастир Грачаница, храм Благовештења св. Богородице, на истоименој реци јужно од Приштине, y средњем делу Косова поља, задужбина краља Милутина од 1321. год., када га је обновио и из основа подигао, живописао и украсио као столицу епископије липљанске, обдаривши га и великим црквеним
703. Ст. Новаковић: Законски споменици српских држава средњега века, 638; Споменик САН, књ. XLI, стр. 42; Архиепископ Данило: Животи краљева и архиепископа српских, 138; В. Марковић: нав. дело, 24; Фр. Месеснел: Стари српски споменици, 372; Влад. Р. Петковић: пав. дело, 263—264; В. Ђурић: Једна сликарска радионица y Србији XIII века. Старинар XII (1961), 63—76; Д. Панић: Богородица Љевишка, Београд, 1960; Д. Медаковић: Представе античких филозофа и сивила y живопису Богородице Љевишке. Зборник радова Византолошког инст. књ. 6. Београд, 1960, 43 sq.; С. Радојчић: Старо српско сликарство, 80-90; С. Ненадовић: Богородица Љевишка. Београд, 1963, стр. 1—263 и таб. I — XLII.
250
властелинством и повластицама y српској земљи. [704] У овој старој манастирској задужбини, после српске погибије на Косову 1389. год., где је после цара Мурата I y борби пао и српски кнез Лазар, почивало је неко време тело св. „цара“ Лазара, склоњено овамо привремено из Приштине, из цркве Лазарице — данас џадије истог имена, a доцније преко манастира Павлице пренесено y његову задужбину манастир Раваницу на истоименој реци под Кучајном источно од Ћуприје, одакле је најзад за време сеобе Срба под пећким патријархом Арсенијем III преко Сент — Андреје више Будима пренето y манастир Врдник — Раваницу y Фрушкој Гори y Срему. [705] Један од најзначајнијих споменика старе спрске културе, зидана y српско-византијском стилу, „ванредно прецизно грађена, Грачаница даје веома снажан и колористички ефекат“. По своме живопису српско-македонске сликарске школе, која почива на византијском слекарству, Грачаница је исте високе уметничке вредности византијског наслеђа као и старонагоричка црква, нешто раније задужбина истог великог краљевског ктитора y Повардарју. Уз ликове ктитора, краља Милутина и краљице Симониде, кћери византијског цара Андроника II, ту је и родословна фреска „Лоза Немањића“, почев од великог жупана Стефана Немање па до краља Милутина. [706] При манастиру Грачаници, постојала је српска штампарија y XVI столећу. [707]
3.2. КОНТИНУИТЕТ ВИЗАНТИЈСКЕ НОШЊЕ У НОШЊИ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА СРЕДЊЕГА BEKA
У многим крајевима јужнословенских земаља средњега века, где ce нарочито истичу Бугарска, Србија, Македонија, Зета и Босна, владари, властела и градско становништво, углавном, носе одећу византијског порекла.
Бугарски поглавице и предводници y VIII столећу, нарочито су били жељни византијских луксузних хаљетака. To је био разлог, те су Бугари унели y уговор са Византијом од 716. год., обавезу Византије да даје Бугарској луксузна одела и коже y вредности од тридесет литара злата. [708]
704. Ст. Новаковић: нав. дело, 633; Споменик САН, књ. III, стр. 5—6; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 74—75.
705. В. Марковић: нав. дело, 129.
706. В. Марковић: нав. дело, 93; Фр. Месеснел: Стари српски споменици, 368—371; С. Радојчић: Грачаница. — Хришћанско дело, књ. IV, Скопље, 1938, 27; исти: Портрети српских владара y средњем веку, 33; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 76—83; С. Радојчић: Старо српско сликарство, 112—120.
707. Рад. М. Грујић, Гл. Ск. н. др. XV—XVI (1936), 86; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 75.
708. Ј. Ковачевић: Средњовековна ношња балканских Словена, 228. Ј. Иванов је учинио омашку, доказујући независност протобугарске ношње од византијског и словенског утицаија, за време првог бугарског царства до 1018. год.; — I. Ivanov: Le costume des aniens Bulgares. — L’Art byz. chez les Slaves du Sud, II, 2, str. 324—333.
251
Средњовековни владари и властела y Бугарској, Србији, Македонији, Босни и Зети, одевали су ce по узору на византијски двор, тако што је по узору византијском, била y обичају византијска скупоцена одећа. To су биле тунике (дивисијон), који ce запажа y јужнословенској владареској и племићкој ношњи још од XII столећа (нарочито y Срба). [709] Ова ce хаљина носила y средњовековно доба и y феудалном друштву y Русији. [710] Не само крој, већ и материја старе властеоске и владарске јужнословенске ношње поменутих јужнословенских народа, потиче из Византије. To ce види на фрескама, иконама, минијатурама, печатима, средњовековном новцу, a то потврђују и писани извори. Орнаменти те старе ношње типично су византијски: палмете, бршљанов лист, двоглави opao. [711]
Напокон, владарска и властеоска хаљина y Јужних Словена средњега века y источним и централним балканским земљама, била је багрјшица или чрьвлюница (пурпурна хаљина, која ce по боји и кроју сасвим подудара с византијским дивитисијем). Од доласка византијске принцезе Симониде на српски двор y дом Немањића, нестале су дотадашње мале разлике између цариградске и српске дворске ношње, коje су раније постојале. [712]
Бугарски сукман. — Прастари женски хаљетак бугарског сталешког друштва, који је обичаван y бољарском друштвеном сталежу средњега века, води континуитет и генезу из начина одевања византијске средњовековне женске ношње. Из сталешке средњовековне бугарске женске ношње, с извесним модификацијама, овај је хаљетак наставио континуитет y доскора обичаваној бугарској сеоској народној ношњи. [713]
709. С. Радојчић: Портрети српских владара y средњем веку, стр. 80; Е. Schweinfurt: Die Wandbilder aler Kirche von Bojana. Berlin 1943, 51; J. Ковачевић: нав. дело, 33—34. Бугарски кан Борис има византијско одело. Cfr. B. Filov: Les miniatures de lachronique de Manasses, Codices e Vaticanis selecti XVII. Sofia, 1927, T. XIX; isti: Geschichte der altbulgarischen Kunst. Sofija i 928, T. LVII; J. Dujčev: Minijature Manasijevog letopisa. Beograd, 1965, tab. br. 50—51, 57.
710. H. П. Кондаковъ: Изображенія русской княжеской семьи въ миніатюрахъ XI вѣка. Спб. 1906, 42.
711. Cfr. С. Радојчић: нав. дело, 80—84; Ј. Ковачевић: нав. дело, 33—34, 195 201—205, 256—257; Е. Манова: Видове средновековни облекла според стенописите от XIII — XV в. в югозападна България. — Известия на Етнографски институт и музей, кн. V, София, 1962, 7—69.
712. Cfr. Ј. Ковачевић: нав. дело, стр. 266.
713. К. Миятев: Българският сукман. — Принос към историята на народното облекло. — Сп. БАН, кн. LXXI, София, 1950, 219—264; cfr. М. Велева: Преглед на проучванията на българските народни носии. — Известия на Етнографския институт с музей, кн. III, БАН, София, 1958, 269—270.
252
3.3. УЛОГА СТАРИНСКОГ НАКИТА У КОНТИНУТЕТУ НАКИТА ЈУЖНИХ СЛОВЕНА СРЕДЊЕГА BEKA
У накиту Јужних Словена y средњем веку, има трагова наслеђа старије балканске културне уметничке баштине. To ce нарочито запажа y накиту y Срба и Бугара. Тако, на средњовековном српском прстењу, местимично, налази ce као украс делфин, који поред естетске има и мађиско-религијску функцију. Овај је мотив преузет из ранохришћанског прстења балканских и суседних народа. [714] Гранчице са палметама, на средњовековном спрском прстењу (Косово), имају свој корен y византиској уметности IX и X столећа. [715]
Посебну врсту средњовековног прстења y Срба, представља косовско прстење, украшено са античким гемама. Ha гемама су разнолики ликови, богиње: Ника, Атина, a потом мотиви из сточарства, људски портрети и слично. [716] Свакако, овако античко уметничко обликовање накита y средњовековних Срба, дошло је посредством Византије.
Неки елементи коптске, византијске и италијанске уметности од VIII до XV столећа, прешли су y уметност Јужних Словена средњега века, нарочито Срба и Бугара, понајвише посредством ткнанина уметнички украшених. Код Срба су нашли примену y зидној декорацији (Пећ) и украшавању прстења (мотив ждрала). [717]
Појава крина, као декоративног елемента y бугарском прстењу y средњем веку, води порекло из византијске уметности. [718] Према садашњем стању науке, крин ce y бугорској умтености јавља као декорација на прстењу, тек крајем XIII и почетком XIV столећа.
Па и y српској уметности, овај мотив ce јавља скоро y исто доба — пред крај XIII столећа. [719]
Opao као декоративни елемент, с делимичном религијом функцијом, јавља ce на накиту, понајвише прстењу y средњовековних Бугара, a местимично и Срба. Порекло и континуитет овога мотива је византиско, одакле га примају Бугари и Срби. [720]
Исти облик и сродна уметничка стремљења, са византијском генезом, има извесно златно и одабрано сребрно прстење y Срба и Бугара y средњем веку, и то како оно из XIII тако и још бројније из XIV столећа. У ту групу прстења убрајамо и златан прстен краљице Теодоре, мајке цара Душана, [721] који припада уметничком стилском обликовању прстења из времена цара Андроника (приватно власништво).
714. В. Радојковић: Накит код Срба. Београд, 1969, 183.
715. В. Радојковић: нав. дело, 175; cfr. T. Р. Vukanović: L’anneau du tchelnik Miloš Pović châtelain de Zvečan en 1370. Врањски гласник IX (1973), 51.
716. В. Радојковић: нав. дело, 107, 109, 173.
717. В. Радојковић: нав. дело, 127, 129.
718. Иванов: Старобългарский и византийский пърстени. — Известия на Бълг. арх. друж. II (1911), 1—8.
719. Ј. Ковачевић: нав. дело, 163.
720. И. Иванов: нав. рад, 10—11; Ј. Ковачевић: нав. дело, 163—166.
721. В. Радојковић: нав. дело, 107, 122, 125—126; иста; Српско златарство XVI и XVII века. Нови Сад, 1966, стр. 24—27.
253
Kao што је y науци истакао оштроумни Г. Острогорски, симбиоза Византије и Словена y средњем веку на Балканском полуострву, уродила је обилатим културним плодом. Наиме, културне тековине хеленистичке и римске, столећима су живеле y окриљу Византије, која им је била вредни чувар. У дуготрајном историјском процесу мешања и живота Словена и Византинаца y средњовековно доба, који је углавном имао карактер етничке симбиозе, те бројне културне тековине: балкански Словени примају — Византија даје. [722] Тако је дошло с једне стране до очитог континуитета, a с друге стране континуитет је настављен генезом.
4. КОНТИНУИТЕТ СРПСКОГ НАКИТА У ХРВАТСКОМ СРЕДЊОВЕКОВНОМ НАКИТУ
За проблем етногенезе Јужних Словена, свакако од значаја је и континуитет спрског накита y хрватском средњовековном накиту, што ce запажа нарочито y Дубровнику и околини. Тако, помиње ce разноврстан накит „ad modum Slavicum“, тј. српски накит. Томе додајемо и следећу српску терминологију: „Cercelli slavici, — schiavoneschi“ „ornamentum capictis ad modum Slavicum, frontale ad modum slavicum, corona slavonescha; frontale sclavonicum de perlis et de coralis“. Ty cy и „prenoi slavicus; Centura ad modum slavicum“ и на крају: „Uno fiasko de ferro schiavonescho“. [723] Аналогно томе, вредно је поменути да ce исто тако помиње и накит по „латинској моди“. У оба случаја ради ce о генези српског и романског накита y хрватском средњовековном накиту, што је дошло преко српске и романске етногенезе. Помени накита „по влашком начину“ и „бугарског прстена“, представља накит прављен за потребе балканских Влаха, док ce y случају бугарског прстена свакако ради о импорту. У Дубровнику је 1515. год. забрањен обичај даривања гривни невестама, који ce наводи као морлачки обичај. [724]
5. КОНТИНУИТЕТ СРПСКОГ ОДЕВАЊА У ХРВАТСКОЈ СРЕДЊОВЕКОВНОЈ НОШЊИ
У средњовековно доба, местимично, y дубровачкој регији, сељанке су носиле кошуље по „српској моди — camisias ad modum slavonesckum“. По градским насељима Јадранског приморја, помињу ce
722. Г. Острогорски: Византија и Словени. Београд, 1970, 45.
723. Gr. Čremošnik: Ljekarski ugovori. — Rešetarov zbornik, str. 44; K. Јиречек — J. Радонић: Историја Срба III, 279; Зборник Константина Јиречека I, стр. 192, 429; Ј. Ковачевић: нав. дело, стр. 137, нап. 359; В. Радојковић: Српско златорство XVI и XVII века, стр. 41—42. Помен „copsella una sclavonica“ из 1281 - забележен y Дубровнику: „упућује на типолошку диференцијацију скриње на етничкој основи“. — V. Han: Umjetnička škrinja u Jugoslaviji od XIII do XIX stoleća. Beograd, 1960, str. 9—10
724. Ј. Ковачевић: нав. дело, стр. 137—139.
254
y народној ношњи и српске свилене сукње „gonella sclavonesca“. Постојала је и нарочита врста „српских убрадача“ — „fazolum sclavonescum“, или званих и као „faciola illorum de Servia“. [725]
Наведени примери континуитета српске народне ношње y средњовековној хрватској ношњи, исто тако обележавају удео Срба y етногенези Хрвата, нарочито y Дубровнику и околини, као и ширем подручју Јадранског приморја.
6. КОРЕНИ ВИЗАНТИЈСКО — СРПСКЕ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ У КОНТИНУИТЕТУ ЦРНОГОРСКЕ КУЛТУРЕ У ОПСЕГУ ЕТНОГЕНЕЗЕ ЦРНОГОРСКОГ НАРОДА
Српска средњовековна културна баштина и њен континуитет y црногорској култури, од срењег века па до данашњих дана, очито потврђује знатно и светрано учешће Срба и српске културе y етногенези црногорског народа. За илустрацију тога, наводимо неколико средњовековних споменика културе са подручја средњовековне Зете и суседних предела, одржаних све до данашњих дана континуирано, међу Црногорцима, као делу средњовековног српског народа, односно средњовековној српској матичнјо земљи.
6.1. АРХИТЕКТУРА И ЖИВОПИС
Црква Св. Петра y Бијелом Пољу на Лиму, задужбина Немањиног брата, великог кнеза Мирослава (1180—1198). Његов синовац краљ Стефан Правовенчани, још као велики жупан (1196—1217), потврдио је ову задужбину свога стрица. Краљ Урош I, на молбу хумског епископа Данила, повељом издатом y међувремену од 1254—1264, обновио хрисовуљу свога оца краља Стефана Првовенчаног и овај манастир, као столицу хумске епископије, обдарио новим добрима и повластицама. И остали Немањићи даривали су ову византијско — српску задужбину y Полимљу повељама и правима: краљ Милутин повељом од 1318, краљ Стефан Дечански повељом од 1324. и Стефан Душан још као краљ повељом од 1343, издатој y Дебрешти, y прилепској страни (Македонија). [726]
Овај стари византијско-српски манастир на Лиму, који је од његова оснивача хумскога великог знеза Мирослава био обдарен имањима и приходима на Лиму и Тари, на Неретви, око Стона и y Приморју
725. Revue de l’Orient latin III (1895), 173; Philipus de Diversis, ed. V. Brunelli. — Programma Dell’ I. R. Ginnasio superiore in Zara (1882), 92; C. Jireček: Beiträge zur ragusianischen Literautrgeschichte. — Archiv für slav. Phisologie XXI (199), 423; cfr. K. Јиречек — J. Радонић: нав. дело, 290—291.
726. Ст. Новаковић: Законски споменици српских држава средњега века, 591, 593, 597, 598—599; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 243—244; Р. Љубинковић: Хумско епархијско властелинство и црква Св. Петра y Вијелом Пољу. Старинар X. Београд, 1959. 110-112; cfr. Л. Мирковић: Мирослављево еванђеље. Београд, 1950; Ђ. Стричевић: Мајстори минијатура Мирослављевог јеванђеља. — Зборник радова Византолошког института I. Београд, 1952, стр. 181—200.
253
између Стона и Дубровника, — исходиште је најлепшег и најважнијег споменика старе српске писмености и књижевности, као и минијатурне византијско-српске сликарске уметности: y њему је, y доба његова првог ктитора, писано чувано Мирослављево јеванђеље, поред Законика цара Стефана Душана, издатог y његовим престоиицама Скопљу (Македонија) и Серезу (Грчка), најважнији културни споменик писане врсте уопште са Југа.
Манастир Св. Никола Врањински, на острву Врањини нa Скадарском језеру, задужбина српског православног зетског епископа Илариона, коме је cв. Сава око 1219. год. поверио зетску епископију. [727] Св. Сава, први „архиепископ српске земље“, повељом од 1233. год. прима овај манастир, који је епископ Иларион подигао по његову налогу, подврагава га директно власти архиепископској и даје му повластице. [728] Краљ Стефан Владислав, повељом од 1342. год., утврђује овај манастир под „закон спрских великих лавра“ и обдарује га повластицама. [729] Краљ Стефан Урош I ово је повељом од 1255. год. такође утврдио. [730] Краљица Јелена, повељом од 1280. год., обдарује манастир, поред осталих добара и повластица, и сталним годишњим приходом од трга y Св. Срђу. [731] Краљ Милутин, повељом од 1296. год., потврђује и проширује раније дате повластице од својих краљевских предака, између осталог наводећи ту првипут и предеоно име Црне Горе y области старе Зете. [732] Краљ Стефан Дечански, повељом од 1326. год., потврђује дар свога краљевског властелина „казнаца Дмитра“, који је себи y овом манастиру спремио гроб, a другом повељом нешто иза тога потврђује и повластице овога манастира. [733] Цар Стефан Душан, повељом од 29. априла 1348. год., уступио је овај манастир цркви Св. Арханђела y Јерусалиму. [734] Доцнији црногорски господари Зете такође обдарују имањима и повластицама ову стару српско-црногорску задужбину код града. Скадра, — где су држали своју краљевску резиденцију најпре зетски краљеви Михаило, Бодин и њихови наследници, a затим краљ Константин, као и цар Душан као млади краљ, који је овде имао' свој двор на Дримцу, — и црногорски господари: Ђ. Страцимировић, повељом од 1404. год., Балша, повељом од 1420. год., И. Црнојевић, повељом од 1469. год., и, најзад, његов син помуслимањени Скендербег Црнојевић, „санџак црногорски“, који повељом од 1527. год. враћа и утврђује међе и права овог старог српско-црногорског православног манастира и његових метохија. [735]
Морачки манастир Успење Св. Богородице, на реци Морачи, задужбина Стефана, сина великог жупана и са папским признањем краља Дукље и Далмације — Вукана, брата краља Стефана Првовенчаног.
727. М. Пурковић: Српски епископи и митрополити средњега века. Скопље, 1937, 17.
728—735. Ст. Новаковић: Законски споменици српских држава средњега века, 576—579, 581—585; Влад, Р. Петковић: нав. дело, 62.
256
У XVI столећу саборна црква је пострадала, a крајем треhe четвртине истога столећа, 1574. год., обновио је и живописао кнез Вучић Вучетић. Морачки живопис спада y најистакнутије зидно сликарство византијско српског стила средњега века. [736]
Манастир Св. Николе y Дабру, данашњи манастир Бања, на десној страни доњег Лима јужно од вароши Прибоја, y време оснивања самосталне српске православне цркве под светим Савом, 1219. год., седиште српског православног епископа дабарског. Међу ктиторима истичу ce: краљ Драгутин, као „Сремски краљ“, истовремено и као госпадар суседног, источног, дела Босне, a затим краљ Стефан Дечански, y чије је време, 1329, манастир оправљао и дабарски епископ Никола. Од српских пећких патријарха манастир је обнављао и Антоније (1575). За турског времена епископија је одавде пренела своје седиште y Сарајево, отада звана дабро-босанска, одонда митрополија. Једним турским ферманом, 1809. год. Св. Никола y Дабру, манастир Бања, припојен је манастиру Св. Тројице код Пљеваља. У цркви ce налазе гробови кнеза Војислава и чланова породице Војиновића, чији је предак Војин са другим рођацима 1592. год. обнављао манастир Св. Тројице пљеваљске. [737]
7. КОНТИНУИТЕТ ВИЗАНТИЈСКЕ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ У МАКЕДОНСКОЈ КУЛТУРИ
Византијско културно наслеђе међу балканским Словенима, најизразитије је y македонској култури. To је сасвим разумљиво, јер су македонске земље столећима биле од виталног значаја за Византајско Царство. Што је важно посебно истаћи, ту ce не ради о неком супстрату или прежицима, већ је понајвише y питању база континуитету византијске културе y македонској култури, етногенеза. Византијско средњовековно становништво, наставило је своје биствовање кроз македонски средњовековни етнос y који ce претопило и пословенило, односно мацедословенизирало.
Византијска средњовековна уметност, мацедословенизирала ce y разним крајевима македонских земаља. За илустрацију и документацију тога проблема наводимо неколико споменика културе.
736. Љ. Стојановић: Стари српски записи и натписи I, бр. 17; Starine JAZU, knj. X, Zagreb, 1878, 265; Гласник СУД, књ, V, стр. 60; A. Дероко: Морача. — Старинар, књ. VII, Београд, 1932, 9—14; Vlad. R. Petković: Freske XIII veka u manastiru Morači. — Vjesnik Hrvat. arheol. dr. XV, str. 31—33; исти: Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, стр. 195—201;
737. И. Руварац: О епископији дабарској и дабро-босанској. — ГНЧ, књ. II (1878), 250, 252; Љ. Стојановић: Стари српски записи и натписи I, бр. 55; В. Марковић: нав. дело, 84, В. Ћоровић: Обнова манастира Вање. — Старинар књ. IV (1926), 223—224; A. Дероко: Ha светим водама Лима. — Гл. Ск. н.др. XI, стр. 134; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 13—15.
257
63. Жена са ђугумом. (Манастир Нерези y Македонији, XII столеће);
64. Вакарни ђугум, из Призрена (Косово), XVIII столеће, сродне форме са византијском посудом из Нереза. (Народни музеј y Врању).
7.1. СПОМЕНИЦИ КУЛТУРЕ
Манастир Cв. Пантелејмона, y Нерезима код Скопља. — To је задужбина византијског управника y Скопљу из царске породице Комнена од 1164. год., која ce помиње y повељи српског краља Милутина из 1300. године као метох његове задужбине Св. Ђорђа — Горга y Скопљу. Временом, овај древни византијски споменик, убаштинио ce y македонску националну културу, y чијем етносу је и поникао и коме је столећима и служио, како y религиозне хришћанске сврхе, тако и као културно добро древне прошлости.
Манастир Cв. Наума охридског, храм Св. Арханђела Михаила, византијско — македонска задружбина овога ученика и следбеника словенских апостола св. Ћирила и Методија и сарадника њихових такође ученика св. Климента охридског, подигнут око 900. год., на јужној обали Охридског језера, према Охриду, где је св. Наум провео десет година y испосништву и проповедању хришћанства и проношењу
258
словенске писмености († 910. год.), откад је по њему његова задужбина прозвана и празнује ce као словенски светитељ св. Наум, где му је и сада гробница; сем тога, овде је врло значајан култ српског светитеља, зетског кнеза св. Јована Владимира († 1016. год.), комб је y новије време y манастиру посвећена и једна калела. [738]
Св. Ахилије преспански. — Византијско — македословенски храм звани „Велика црква“, задужбина словенског македонског цара Самуила (976—1018.,) који је себе назвао „наследником Александра Великог Македонског и Пира“, a чији је зет био, за кћер му Косару, српски зетски кнез Јован Владимир. Овај је храм цар Самуило подигао на острву Аил, по овом светитељу названом, y језеру Мала Преспа, где је y своју задужбину 983. год. пренео мошти св. Ахилија из града Ларисе y Тесалији, са југа своје државе. При овоме храму, y једној од престоница цара Самуила, било је седиште ондашње словенске патријаршије y Преспи, независне од раније самосталне бугарске патријаршије и старе грчке патријаршије. Око овог храма y Преспи очувани су свуда по обалама Преспанског језера, као и на обалама суседног Охридског језера, остаци једне полетне црквене македословенске кутуре, чији су главни носиоци били највеће племе Македонских Словена Брсјаци, које су једно столеће пре тога били покушали Бугари, као туђински завојевачи, услед њихова отпора, да раселе. У суседном селу Герману, на источној обали Преспе, нађена је надгробна плоча родитеља и браће самога оснивача самосталне словенско-македонске државе, цара Самуила, чији старословенски натпис уједно спада y најстарије јужнословенске ћирилске текстове уопште (из 993. године). [739]
Бигорски манастир Св. Јована, задужбина српског зетског кнеза св. Јована Владимира († 1016. год.), на средокраћи између старе Зете и преспанско — охридске области, на левој обали реке Радике, десне притоке Црнога дрима више Дебра, y седишту старога македонског племена Мијака. Међу осталим ктиторима овог старог византијско — македонског манастира, налазе ce и српски велики жупан Стефан Немања, краљ Стефан Првовенчани и други српски владари старијег и новијег доба. У цркви су ликови светитеља: св. Јована Владимира, св. Краља Стефана Дечанског, св. „цара“ Лазара, од којих су двојици последњих бугарски пропагандисти из Софије y време ширеља тзв. егзархије, пребрисали натписе око ореола и заменили их са: „Шишман болгарски“ и „Борис болгарски“. [740]
738. В. Марковић: Православно монаштво и манастири y средњовековној Србији. Сремски Карловци, 1920, 7; Влад. Р. Петковић: Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа. САН, Београд, 1950, 209; Ст. Станојевић: Народна енциклопедија III, стр. 30.
739. В. Марковић: нав. дело, 8—9; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 261; Ст. Станојевић: нав. дело, I, стр. 32; Историја на македонскиот народ, кн. I, 117—141.
740. М. В. Веселиновић: Бигорски и шишевски поменици. Споменик САН, књ. X, Београд, 1891; В. Марковић: Православно монаштво и манастири y средњовековној Србији, 25; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 24—25.
259
Манастир Св. Јоакима Осоговског — Сарандопорског, више Криве Паланке, посвећен пустиножитељу и светитељу из XI—XII столећа, подигнут на његовом гробу y доба савременика српског великог жупана Стефана Немање, византијског цара Манојла I, од македословенског свештеника Теодора са Овчег поља, обновљен и саграђен од српског краља Милутина. Доцнији ктитор ове старе византијско — македонске задужбине био је „велики војвода Константин“ Дејановић († 1395), о чему има спомена још и из 1586 год. [741]
8. КОНТИНУИТЕТ ВИЗАНТИЈСКО — СРПСКЕ КУЛТУРНЕ БАШТИHE У МАКЕДОНСКОЈ КУЛТУРИ
У средњовековно доба, Македонија је столећима била под утицајем византијско-српске културе. У време владавине српских сред.њовековних владара краља Милутина и цара Душана, изузев града Солуна, Македонја је била y саставу српске државе. [742] Из тих времена, као и из ранијег периода, сачували су ce бројни византијско — српски културни и историјско — уметнички споменици, који су y континуитету македонске културе добили убаштињење и тако постали саставни део македонске културе, заједно са малобројним српским средњовековним етносом, који ce y дуготрајном историјском процесу свога етничког развоја, оформио y македонски народ и нацију.
Пре свега, помињемо, y самом Скопљу, краљ Душан ce крунисао за цара, да би ту издао и чувени кодекс „Душанов Законик“, a где ј& било y средњем веку, како летописци онога доба бележе, око тридесет византијско-македословенских цркава и манастира. Наши краљеви и цареви онога доба, као краљ Мулитун, краљ Дечански и цар Душан, издали су велики број повеља и других законских докумената y овоме граду, a који су ce очували y знатном броју и до данас. Према томе, y културу македонског народа, уткани су елементи византијско-српске средњовековне културе, на шта ce y новом веку, као надградња, развила источњачко-балканско-македонска култура.
Српски средњовековни владари имали су своју летњу престоницу и y суседном Тетову, Прилепу, Охриду и y Леснову, недалеко од зборишта царског сабора y Крупиштима на ушћу Злетовске реке y Брегалницу.
Taj континуитет византијско-српске средњовековне културе y македонској култури, илуструјемо само са неким историјским споменицима. Заправо, сви наведени примери јасно говори да ce ради о владајућем српском средњовековном феудалном друштву и члановима
741. Глас САН, књ. 58. 222—223; Ј. П. Шафарик: Паматки, 60; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 292—293.
742. Cfr. Историја на македонскиот народ, кн. I, 172—173, 187—191, 193—194, са следећом проблематиком: 1. Српски упади и освајања 80-тих и 90-тих година XI столећа; 2. Ширење и учвршћење српске власти; 3. Улога Македоније y српској држави; 4. Распадање Душановог Царства и постанак независних држава и поседа y Македонији.
260
династија Немањића, Мрњавчевића, Бранковића, на подручју данашње Македоније и суседних предела, и споменицима културе, подигнутим од ових феудалаца и владара, који су y дуготрајном историјском развоју македонског народа, добили византијско-македонско културно обележје, претапајући српски феудални владајући етнос, y македонски и византијско-српску културу, заједно са етносом y македонску културну баштину, y опсегу које су и настали, и за који су народ y основи и грађени. Уз та разлагања, навешћемо као надградњу и неке појаве из етнологије и фолклора, који исто тако документују континуитет и симбиозу српског народа са македонским народом средњега века.
8.1. СПОМЕНИЦИ КУЛТУРЕ
Манастир Св. Ђорђа y Старом Нагоричину, источно крај Куманова, задужбина краља Милутина из 1313. год., коју је он подигао y спомен на победу над Турцима, када је ишао y помоћ своме тасту византијскоме цару y борби против Османлија y Малој Азији. Када је краљ Стефан Дечански пошао y рат против Бугара 1330. год., који су упали y његову државу према Велбужду (данашњи Ћустендил), према средњовековном обичају одржао је службу божју y овој задужбини свога оца; a по добијеној победи на Велбужду, овде сахранио погинулог бугарског цара Михаила Шишмана. [743] Међу фрескама, које су довршене 1318. год., ту је и краљ Милутин, насликан као ктитор с манастирском црквом на рукама, коју подноси црквеном заштитнику св. Ђорђу, a он му узвраћа мачем као симболом власти и победе. Ова византијско-српско-македонска задужбина и „у својој архитектури има типичне особине“ по своме крстаном облику y основи. Али, највеће уметничко дело старонагоричке цркве, јесте њен живопис, који својим уметничким квалитетом спада y ред најрепрезентативнијих фресака XIV столећа. Заправо, може ce рећи да стоји на врхунцу уметничког обликовања и вредности свога доба y свету уопште. Ту су, поред краљевског ктитора, светитељски циклуси пуни израза, где утисци из живота оживљавају религиозну причу. Колорит ових фресака је веома топао као однос сликара до оживљеног мотива. Иконографске сцене су већином оригинално компоноване, те сведоче о самосталности и оригиналности њихових сликара. [744] Иако нагоричанска архитектура и фрескосликарство воде генезу из византијске архитектуре и фрескосликарства, овај значајан споменик византијскосрпске културне баштине средњега века, надмашио је своје византијске претке.
743. Љ. Стојановић: Стари српски записи и натписи, I, бр. 41, 51; Архиепископ Данило: Животи краљева и архиепископа српских, 138, 181; Й. Ивановъ: Сѣверна Македония, София, 1906, 50; К. Jireček: Staat und Gesellschaft im mittelaterlichen Serbien III, 69; Vlad. R. Petković: La peinture Serbe du Moyen Age II (1934), 17—18; B. Марковић: Православно монаштво и манастири y средњовековној Србији, 7; Влад. Р. Петковић: Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, 203—204.
744. Фр. Месенел: Стари српски споменици, 367—368; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 204—208.
261
Манастир Трескавац, храм Успења Св. Богородице, под Златоврхом изнад града Прилепа, на старим византи јским основама српско-македонска задужбина краља Милутина, чији су ктитори били доцнији владари, краљ Стефан Дечански, цар Душан и син му цар Урош, као и краљ Вукашин са сином Краљевићем Марком. Стефан Душан као краљ, повељом од 1335. год., богато је обдарио манастир имањима и повластицама. Другом повељом, од 1337. год., Душан као краљ понова потврђује и проширује дарове и повластице Св. Богородици Трескавачкој. Најзад, повељом издатом нешто иза 1337. год., Душан још увек као краљ, поводом посете његовог сина младог краља Уроша и његовог поклоњења овом храму, понова обдарује овај манастир. У доба цара Душана и цара Уроша, као и краља Вукашина и краља Марка, манаетир је делимице понова живописан. Јужно од врата, коja из припрате воде y наос, насликан је лик Душана (као краља), који је закречен касније. Очувао ce изнад портрета грчки натпис који га обележава као „Стефана краља целе Србије и Приморја“. Испод Прилепа била је чесма цара Уроша — Урошица, коју је он подигао приликом посете Трескавцу. [745]
Манастир Св. Николе y с. Љуботену y Скопској Црној гори, данас црква истога храма, задужбина властелинке Данице из 1337. год., када је њен старији син истовремено био жупан Скопске жупе Матке око истоименог манастира на излазу Треске y Скопско поље, a млађи син био господар Звечана и жупан Ситнице на Косову. [746] У овој византијско-српско-македонској средњовековној задужбини има „остатака врло лепих фресака са пуно оригиналних идеја“. A између фресака, које су довршене за време цара Душана 1348. год., налазе ce и портрети Душанове царске породице. [747]
Манастир Лесново (храм Св. Арханђела), код истоименог македонског села y пределу између Кратова и Злетова СИ од Штипа, задужбина деспота Јована Оливера, из 1341. год., када је „у дане Стефана краља“, носио титулу „По милости господина краља Стефана — велики слуга српске земље и поморске“, и по чијем је благослову основао ову своју задужбину и повељом од исте године богато обдарио селима и метосима y источним пределима Повардарја, чиме је истовремено, на старим византијским темељима, овај храм посветио и словенско — македонском светитељу и пустиножитељу из XI стољећа Гаврилу Лесновском, чији ce гроб заједно са његовом првобитном задужбином црквицом Св. арханђела Михаила и Гаврила овде налазио. Убрзо иза тога и сам цар Стефан Душан, повељом од 1347. године, потврдио је и обдарио ову задужбину свога великог властелина,
745. Гласник СУД, књ. 41, стр. 358; Споменик САН, књ. IX, стр. 22; Архиепископ Данило: Животи краљева и архиепископа српских, 137; Глас САН, књ. 80, стр. 16—17; Љ. Стојановић: Стари српски записи и натписи, бр. 122; Ст. Новаковић: Законски споменици, 664, 667, 670; Фр. Месеснел: Стари српски споменици, 382; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 327—328.
746. Љ. Стојановић: Стари српски записи и натписи, бр. 66; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 178.
747. Св. Радојчић: Портрети српских владара y средњем веку, 56; Фр. Месеснел: Стари српски споменици, 379; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 178—179.
262
65. Портрет деспота Оливера, истакнутог великаша y источним пределима македонских земаља, из 1349, год., одевеног y најраскошнију византијску одећу средњега века, с елементом јужнословенског фолклорног украшавања, са рупцем задевеним за појас (Наос Цркве манастира Леснова y Македонији);
66. Портрет краља Марка, из XIV столећа. У епу Јужних Словена, Краљевић Марко је једна од најсљавнијих личности средњега века. (Црква Св. Димитрија — Марков манастир y Македонији).
тада већ деспота, Оливера y његовој области y страни злетовској, када је истовремено, y договору са „свим збором“ свога царства, обновио стару морозвишку епископију са седиштем y овом манастиру y близини Злетова. A последњи спрски господар y овој македонској области пре турске најезде, господин Костантин, брат деспота Драгаша
263
и син царице српске Јевдокије, повељом од 1381. године, потврдио је на дар манастиру Хиландару ову задужбину деспота Оливера са њеним добрима. [748] У овој старој византијско-српској задужбини, коja је још y средњовековно доба добила обележје македонске културне баштине, y источном Повардарју око Брегалнице постојала је y средњем веку чувана македонска манастирска школа, y којој су писане многе богослужбене и друге књиге. Ta традиција византијско-македонске учености и писмености y манастиру Леснову и подручним му најближим ондашњим словенско-македонским градовима Злетову и Кратову настављена је и кроз турско доба. Тако је y XV столећу архиепископ Доротеј из Охрида, преко манастира Леснова добавио из Кратова македонског писца и преписивача онога времена „ђака“ Димитрија Кратовца, да би му, за потребе његове епархије y самом граду Охриду и остале архиепископије на Југу, са грчког преводио на језик Македонских Словена велики црквени устав. У лесновској македонској школи учио ce писмености и знаљу y своме детињству и највећи словенски светитељ XVI столећа св. великомученик Ђорђе Кратовац, који је због упорности да ce одрекне пред Турцима свога словенско-македонског имена и хришћанске вере од њих спаљен y Софији на ломачи 10. фебруара 1515. године. [749] У то доба кратовски македонско — словенски кнезови из породице Пепића, која ce још и дотле била одржала као господар кратовских и злетовских рудника, помагали су лесновски манастир као ондашњи његови словенски ктитори. Међу многобројним старим словенским рукописним књигама, писаним y разним словенским школама при манастирима и црквама, прво место заузимају лесновски рукописи писани y македонској лесновској школи, међу којима ce истичу неколико драгоцених примерака (налазе ce y библиотекама: Софија, Загреб, док су они y Народној библиотеци y Београду страдали од фашистичког немачког бомбардовања 1941. године). Међу фрескама лесновског манастира, чији је живопис довршен 1349. године, поред ликова његова ктитора деспота Јована Оливера и његове жене деспотице Марије, поред лика св. Саве и других словенских светитеља, највише ce истичу фреске цара Стефана Душана и његове породице. Лесновски портрет Душанове породице спада међу најмонументалније слике владара y старој византијско-српској уметности. Овде је цар Душан „као владар уздигнут до божанства“. [750]
748. Ст. Новаковић: Законски споменици српских држава средњега века, 453, 675; В. Марковић: Православно монаштво и манастири y средњовековној Србији, 107; И. Иванов: Български старини из Македония, София, 1931, 99; К. Jireček: Staat und Gesellschaft im Milteialter Serbien I, 44; Ћ. Бошковић: Лесново. — Старинар VII (1932), 88—95; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 169—170; Св. Радојчић: Jugoslavia Byzantina. — Уметност на тлу Југославије од праисторије до данас. Београд, 1971, стр, V—СХИ.
749. Л. Павловић: Култови лица код Срба и Македонаца. Смедерево, 1965, стр. 140—146.
750. Љ. Стојановић: стари српски записи и натписи I, бр. 71; Cв. Радојчић: Портрети српских владара y средњем веку, 55—56; Фр. Месеснел: Стари српски споменици, 382; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 170—173.
264
Црква Cв. Климента охридског, y македонском граду Охриду, задужбина српског великог жупана Андрије Гропе, из 1348. године, из доба цара Душана, после чије смрти ce овај властелин и господар Охрида, 1380. године, бележи као шурак ондашњег војводе Остоје Рајаковића — Угарчића и као сродник Краљевића Марка. Ову је задужбину велики жупан Тропа подигао на основама сторога македословенског храма, који је овде подигао св. Климент Охридски, ученик и следбеник св. Ћирила и Методија, чију је науку, заједно са св. Наумом Охридским, највише проповедао y Охриду и његовој области одакле је дао источно — словенско писмо ћирилицу, a где је као охридски епископ, крај своје задужбине, и живот завршио (916. године). При обновљеном храму, посвећеном св. Клименту, била је његова гробница још и y турско време, када је услед претварања ове македонске средњовековне задужбине y џамију, његово тело пренесено y Св. Богородицу Перивлепту y истоме граду, отада названој Св. Климент, док ce ова црква данас зове Стари Св. Климент, познат и под именом „Имарет“ из турског времена. [751]
Манастир Св. Арханђела y средњовековном македонском граду Прелепу, данас Марковој Вароши код Прилепа, испод самих зидина Маркових кула, задужбина Краљевића Марка из доба његове краљевине. У предворју ове византијско-српско-македонске средњовековне цркве, десно и лево од главних црквених врата, очуване су фреске краља Вукашина и краља Марка, настале свакако иза 1371. год., јер је Краљевић Марко потретисан y белој одећи, y знак жалости за погинулим оцем краљом Вукашином, који је погинуо y борби с Турцима код Черномена на Марици 1371. год. [752]
Марков манастир, храм Св. Димитрија, код села Сушице на Марковој реци јужно од Скопља, задужбина краља Вукашина, чије је зидање започело још за првих дана царства Стефана Душана (1345), a довршено по смрти његова оснивача, 1372. год., трудом Вукашинова сина Краљевића Марка, по чему је прозван његовим имеhom. [753] Живопис ове српско-македонске средњовековне задужбине крај Скопља, ослобођен је строгих византијских схема, што је општа стилска појава y српско-македонском живопису на крају XIV столећа. [754] Међу осталим фрескама, овде су били насликани и портрети
751. В. Марковић: Православно монаштво и манастри y средњовековној Србији, 5—6; Й. Иванов: Български старини изъ Македония (1908), 214; М. Ћоровић Љубинковић, Старинар, XV (1940), 92—100; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 235—236.
752. В. Марковић: Православно монаштво и манастири y средњовековној Србији, 119—120; Св. Радојчић: Портрети српских владара средњега века, 62—63; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 265.
753. Љ. Стојановић: Стари српски записи и натписи, I, бр. 188; В. Марковић: Православно монаштво и манастири y средњовековној Србији, 110; Л. Мирковић и Ж. Татић: Марков манастир. Београд, 1925, 3; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 180—181.
754. Л. Мирковић — Ж. Татић: нав. дело, 20; Л. Мирковић: Новооткривене фреске y Маркову манастиру код Скопља. — Гл. Ск. н. др. XII (1933), 181 —191; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 181—183; Фр. Месеспел: Стари српски споменици, 384.
265
ктитора овога манастира, краља Вукашина и Краљевића Марка, као и остале породице Мрњавчевића и ондашњих последњих Немањића, али су их Бугари, 1894. год., истревши њихове старосрпске сигнатуре, премазали масном бојом, y време егзархијске пропаганде y Македонији, по заповести тадашњег бугарског митрополита y Скопљу Максима, да би на тај начин уништили трагове српскомакедонског порекла овог значајног културног споменика, који има значајну функцију y генези македонске културе као српско средњовековно културно наслеђе. [755] У то доба, игуман овога манастира био је неко време и велики македонски просветитељ Кирило Пејчиновић Тетоец, тоји y једном запису осуђује необичну среброљупску грамзивост ондашњих скопских митрополита Грка.
Манастир Матка, храм Успења св. Богородице, на левој страни реке Треске испод њеног излаза из клисуре y Скопску котлину, подигнут за владе краља Вукашина око 1370. године. У доба најезде Тетоец, који y једном запису осуђује необичну среброљупску грам-Милица са сином Николом потомком жупана и господара града Матке Бојка, који ce спомиње, заједно са својом мајком властелинком Скопске Црне горе Даницом y доба краља Душана (1337). [756]
Манастир Андреаш, храм Св. Андрије Првозваног, y клисури Треске више Матке над Скопљем, задужбина сина краља Вукашина a брата Краљевића Марка — Андреаша, из 1389. године. Живописци ове српско-македонске средњовековне задужбине били су митрополит Јован зограф и јеромонах Григорије, из ондашње македонске монашке сликарске школе, [757] која ce темељила на византијском сликарском стилу средњега века.
Манстир Псача, храм Св. Николе y истоименом селу, y македонској жупи Славишту ниже Криве Паланке, задужбина севастократора Влатка, коју је цар Стефан Душан 1355. год. обдарио повељом и заједно са њеним метосима на баштини овог великог властелина приложио Хиландару. [758] Међу фрескама, које су довршене тек иза смрти цара Душана, y доба цара Уроша и његовог сувладара краља Вукашина, чији су портрети израђени 1366. год., обојица са ктиторским повељама y руци, нарочито ce још истичу и портрети породица оснивача манастира, севастократора Влатка и кнеза Паскача. [759] За време бугарске окупације 1915—1918. год. натписи српско-македонских
755. В. Марковић: нав. дело, 111; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 181; Ј. Ковачевић: Средњовековна ношња балканских Словена, 282—283; cfr. К. Балабанов: Новооткривени портрети краља Марка и краља Вукашина y Марковом манастиру. Зограф I. Београд, 1966, 28—29.
756. В. Марковић: Православно монаштво и манастири y средњовековној Србији, 117; Рад. М. Грујић: Скопска митрополија. Скопље, 1925, 141; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 38—39.
757. В. Марковић: нав. дело, 120; Ж. Татић: Трагом велике прошлости. Београд. 1929, 195. Cв. Радојчић: Портрети српских владара средњега века, 64; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 270.
758. Ст. Новаковић: нав. дело, 435; Старо Нагоричино, Псача, Каленић. САН, 1923; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 269—270.
759. Cв. Радојчић: Портрети српских владара средњега века, 60—61; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 3—5.
266
владара ктитора y овој задужбини уништени су, да би ce сакрило српско-македонско порекло културних споменика, уткано y јединствену македонску средњовековну културу.
Манастир Матејић, храм Св. Богородице, на жеглиговској страни Скопске Црне горе изнад Куманова, задужбина цара Уроша и мајке му царице Јелене убрзо иза 1356. год. Међу фрескама овог манастира нарочито ce истичу ликови ктитора царице Јелене и цара Уроша и посмртни лик цара Душана. [760]
Манастир Заум, храм Св. Богородице, на источној обали Охридског језера, подигнут 1361. год., задужбина српског господара македонског града и области Охрида из доба цара Уроша — ћесара Гргура, старијег брата Вука Бранковића чији је отац севастократор Бранко y доба цара Душана био господар Охрида и охридског краја. Манастирска грађевина је „традиционална“ y смислу српско-македонске архитектуре прве половине XIV столећа. [761]
Манастир Св. Никите над с. Чучером, крај с. Башаиа y Скопској Црној гори, недалеко на СЗ од Скопља, задужбина краља Милутина који га повељом од 1308. год. подарио хиландарском пиргу на Хрусији y Светој гори заједно са метосима y околини Скопоља и другим областима средњовековне Србије; a y повељи од 1309. год. краљ Милутин поново потврдио ову своју задужбину на дар овоме хиландарском пиргу, заједно са селима и другим добрима y „скопској области“. У овом словеском споменику из доба краља Милутина, чији је живопис довршен 1316. год., међу ликовима светитеља нарочито ce истече фреска Св. Саве, првог српског архиепископа. [762]
* * *
Раванички препис Душановог Законика, који је чувани слависта П. Ј. Шафарик нашао y манастиру Раваници y Срему, сада y музеју y Прагу, a y чијем ce заглављу, уз датум доношења Законика, 21. маја 1349. год. y Скопљу, даје и његов карактеристичан македонско-српски наслов:
„Благочестивога и вернога и христољубивога македонскога цара Стефана Закон“,
што је веома типично као нарочита народна ознака Македонско-Српског Царства из доба Душанова. Слично томе стоји и y Раваничком препису, који је историчар Ј. Рајић објавио још 1795. год. y својој Историји, y чијем заглављу, као и код предњег преписа, стоји такође да је то
760. В. Марковић: нав. дело, 116; К. Jireček: ор. cit. III, 4; Н. Окуњев, Гл. Ск. н. др. VII—VIII, 89—118; Cв. Радојчић: нав. дело, 59; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 184—188.
761. В. Марковић: нав. дело, 117; Ф. Месеснел: нав. рад, 384; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 126.
762. Ст. Новаковић: Законски споменици, 477, 478; Влад. Р. Петковић: нав. дело, 212—213.
267
„Закон благочестивога и христољубивога македонског цара Стефана, србскога, бугарскога, угарскога, далматинскога, арбанскога, угро-влахискога, и иним многим пределима и земљама самодршца“.
Са овим је сасвим сличан Софијски препис Душановог Законика (Народна библиотека y Софији), који потиче из времена пре 1649. год., за који ce и овде каже, као и y предњем препису, од „Благочестивога и христољубивога македонскога цара Стефана србскога“. [763]
8.2. ПРОЦЕС КОНТИНУИТЕТА ВИЗАНТИЈСКО-СРПСКИХ СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ У МАКЕДОНСКОЈ КУЛТУРИ
У средњовековним српским земљама, од почетка XIII столећа (1219. год. када је успостављена аутокефална српска црква), па до друге половине XV столећа (1459. год. када је пало Смедерево и средњовековна српска држава), за два и по столећа, на подручју српске архиепископје и патријаршије, y већини случајева натписи y фрескосликарству и иконографији, били су исписани старим српским језиком. Дакако, притом треба поменути, уколико су уметници зографи били Византинци, потписивали су ce грчким језиком. Напоредо с тим, помињемо, од времена краља Милутина, када пада систематско освајање византијских области y Македонији, a самим тим и ширење српске државне власти, граница земље и црквене власти, захватајући подручје које је било подложно грчком архиспископу y Охриду, y бројним задужбинама српских владара и властеле y Македонији, поменути натписи y фрескосликарству и иконографији су на грчком језику, или су оба језика напоредо заступљена: грчки и староспрски. [764]
Ови подаци говоре да је српско средњовековно подручје до краја XIII столећа (1282. год. краљ Милутина заузима од Византије Скопље), углавном настањено Србима, Власима, ту и тамо и Арбанасима, и y рударским центрима Сасима рударима, У Македонији, норед главне етничке скупине македонске словенске припадности и делимично популације српског обележја, обитовали су y знатном броју и Грци, a уз то делом и влашки пастири и местимично Арбанаси. Континуитет грчке културе међу словенским становништвом y Македонији, настављен је и надаље, све до пада српске државе под турску власт. To је и разумљиво, јер ce ради о територијама са више народним становништвом, где су оба језика била равноправна и народима Македоније y верском и културном животу потребна. У дуготрајном историјском процесу свога развоја, српско, a потом македонско словенско становништво y Македонији, путем симбиозе, женидбеним везама и сродним мешањима, апсорбовало је грчки (византијски) етнос,
763. Ст. Новаковић: Законик Стефана Душана, стр. 6—7, LXV—LXXXIII.
764. В. Ђурић: Најстарији живопис испоснице пустиножитеља Петра Коришког. — Зборник радова САН, књ. LIX, Византолошки институт, књ. 5, Београд, 1958, стр. 186—187.
268
претапајући га y словенску српску, односно македонску народност. Тако, y етногенези средњовековних Срба и потом Македонаца, има удела и грчко становништво.
Напоредо са изнетим, запажа ce y јужнословенским језицима, и то српском, хрватском, бугарском, македонском, грчки књишки утицај, a поред тога грчки језик је нашао одраза и y народним говорима наведених јужнословенских језика. Неке грчке речи ушле су y наведене јужнословенске језике посредним путем, преко романских или преко турског језика. Карактеристично је поменути да ce ту ради како о средњогрчким, тако и о новогрчким позајмицама. [765]
8.3. КОНТИНУИТЕТ СРПСКЕ ИСТОРИЈСКЕ ТРАДИЦИЈЕ И ЕПСКОГ СТВАРАЛАШТВА У МАКЕДОНАЦА У ОПСЕГУ СРПСКО-МАКЕДОНСКЕ СИМВИОЗЕ
Проблеми историјске традиције и народног стваралаштва y Македонаца, y много случајева пружају драгоцене податке о континуитету српских историјско-фолклорних творби, и тако служе као један од елемената доказа знатног учешћа српске популације y стварању и изградњи македонског народа. Из те проблематике, наводимо историјску традицију и фолклорно епско стваралаштво о српској, односно „српско македонској“ династији Немањића, косовској бици из 1389, год., краљу Стефану Дечанском, Краљевићу Марку и осталим средњовековним српским владарима и феудалном друштву.
Kao што је y науци истакао познати немачки слависта Г. Геземан, епска песничка традиција Повардарја и читаве Македоније, y погледу и самих мотива и самих главних епских личности, јесте једна јединствена целина са епиком читаве српско-црногорске динарске области, с главним језгром y Црној Гори, Херцеговини, Санџаку, Босни и западној и јужној Шумадији и јужном Поморављу и Косову. [766] To ce y основи поклапа са историјским чињеницама о етничком мешању Срба са Македонцима и Црногорцима, y чије је културе уткана византијско-староспрска културна баштина. За документацију тога наводимо следеће примере. У македонском народном песништву, има знатан број песама које опевају личности династије Немањића. Тако, има песама о Растку (св. Сави) Немањићу (три песме). Стефан Дечански је приказан са песмама о зидању манастира Дечана. Једна је песма из ове групе, о Дечанима, записана још 1845.
765.
Д. Лазаревић, Гласник Ск. н. др. V (1929), 215—220;
М. Fasmer: Die griechischen Lehnwörter im serbokroatischen. — Abhandlungen der Preussischen Akademie der Wissenschaften. Jahrg. 1944. Phil. — hist. Kl. Nr. 3, Berlin, 1944, V;
A. Таховски: Грчки зборови во македонскиот народен говор. — Пос. изд. кн. 1. Историско-филолошки оддел. Филоз. фак. на Универзитетот — Скопје 1951;
И. Поповић: Новогрчке и средњегрчке позајмице y савременом српско-хрватском језику. САН, Зборник радова књ. XXXVI. Византолошки институт кн. 2. Београд, 1953, 199—232;
Д. Матов: Гръцко-български студии. — Сборникъ за народни умотворения, наука и книжнина XI/1, стр. 21—49.
766. Cfr. Г. Геземан: Нова истраживања о народном епу. — Гласник Ск. н. др. књ, XI, стр. 191—198.
269
год. [767] Историјска традиција, легенда и култ Стефана Дечанског, познатог под именом св. Стефан, као што смо поменули, особито су развијени на Овчем пољу y Македонији. [768] Нарочито постоји знатан број народних песама које опевају краља, односно цара Душана, и то из разних крајева Македоније. [769] Једно македонско народно оро, из Скопља, носи назив „Цара Стефана оро“, проткано мелосом епске песме „Женидба цара Стефана“, онако како ce та „кралска“ песма пева о крсним славама, саборима и другим пригодама y Македонији, као и y Срба на Косову и y пределима Прешевској Моравици, Пчињи и врањском Поморављу. Овде је карактеристично поменути, да је жариште овог фолклорног односно етномузиколошког појава везана за Скопље, некадашњу царску престоницу цара Стефана Душана, где је од старине очувана као македонска фолклорна творба међу самим Македонцима.
У македонском фолклору постоје бројне песме о Марку Краљевићу, који је централна личност македонског епског стваралаштва, a можемо мислити да је Македонија истодобно и колевка епоса о Марку Краљевићу, прослављеном јунаку јужнословенског средњовековног епоса. [770]
Уз наведене личности, вредно је поменути да македонски фолклор опева и краља Вукашина, војводу Момчила, Бановић Секулу v многе друге јунаке српскохрватскога епоса средњовековне епохе. [771]
Посебно место y историјској традицији и фолклорном стваралаштву y Македонаца припада косовском епосу и косовској бици из 1389. Познати совјетски историчар Державин, истакао је y својим списима, који каткад не одишу историјском објективношћу, да ce косовски бој јавља као заједнички извор инспирација y народној поезији балканских Словена. Ову хипотезу прихватају и македонски научници на челу ca X. Поленаковићем, [772] с мотивацијом да ce ради о судбоносном историјском догађају, y коме гину два владара, српски кнез ЈГазар и турски султан Мурат. Међутим, ми не видимо „заједнички извор инспирација“, већ ce ту ради о заједничкој судбини, историјској судбини, коja је задесила српски народ y свим земљама где ови обитавају y средњем веку, заједно са Македонијом, Србијом, данашњом Црном Гором и неким суседним крајевима Балкана, заједно са Босном и Херцеговином. Косрвска легенда има своје корене тамо где их има и српска етногенеза.
767. Ст. Костиќ: Малешевски народни песни. Скопје, 1959, 131, 133; Браћа Миладиновци: бр. 47; X. Поленаковић: О македонској народној књижевности. СКЗ. бр. 308, Београд, 1961: Македонска књижевност, стр. 59.
768. Тих. Р. Ђорђевић: Македонија. Београд, 1929, 169; Мил. С. Филиповић: Култ Стевана Дечанског на Овчем пољу. — Хришћанско дело III, св. 3, Скопље, 1937, 180 sq.; Т. Вукановић: О култу Стевана Дечанског y Метохији. — Хришћанско дело III, св. 5 (1937), 371—372.
769. X. Поленаковић: нав. рад, 62—64.
770. X. Поленаковић: нав. рад, 67—73.
771. X. Поленаковић: нав. рад, 74,
772. X. Поленаковић: нав. рад, 59, 77.
270
Историјска традиција и косовски епос, толико су живо и разнородно очувани y Македонаца, да ce за многе мотиве и појаве, може сматрати да им је примарна творба и колевка Македонија и Македонци, још y време средњега века, пре стварања и настанка македонске националне свести, када су са српским етносом чинили једну етничку симбиозу. За ову поставку о проблему или појави српске етничке симбиозе са Македонским Словенима, односно етничким скупинама и племенима македонског подручја, налазимо потврду и y списима истакнутог македонског револуционара и списатеља Крста Петкова Мисиркова, који на једноме месту наводи говорећи о народној традицији y Македонаца:
„. . . Памтиме да сме имале наша каурцка и рајатцка царшчина, но сме ja изгубиле на Косово поле, кога ce расрдил господ на нашите предедовци“. [773]
Ми сматрамо, да су само оне географске регије са више националним етничким скупинама, где ce налазе и српске знатне популације, гајиле култ и стварале косовску легенду. Без сваке сумње, континуитет српске историјске традиције и народног стваралаштва, y македонској историјској традицији и фолклорном стваралаштву, добили су специфичности македонске географске, етничке и социјалне средине, односно обележја македонског народа, прожетим са свим етнопсихичким особинама које га прате.
Народне ношње Македоније, y основи ce темеље на типовима и ношњама средњовековне Византије, чији су трагови очити y народним ношњама савремених Грка. [774] Напоредо с тим, помињемо, утицај византијске средњовековне ношње огледа ce и y народним ношњама јужне Србије (Пчиња, Пољаница, Врањска котлина), те и y народним ношњама Срба на Косову. Насупрот томе, y народ-ним ношњама y Срба y Метохији, очити су трагови континуитета влашке народне ношње. [775]
Ha крају, помињемо и знатну улогу антике y јужнословенском епосу, a посебно улогу Хомерових епова, као и утицај византијске народне епике, на македонску, српску, црногорско-херцеговачку и делом хрватку народну епику. [776] Дакако, ти утицаји су били и као културне позајмице, али исто тако они су попримљени и путем етногенезе византијског етноса y етнос Македонаца, Срба, Црногораца и делом Хрвата, понајпре миграционим путем већ пословењених Византинаца.
773. К. Петков Мисирков: За македонските работи. Скопје 1953, 123; cfr. Д. Зографски: Крсте Мисирков за националноста на Македонците. — Гласник на Институтот за национална историја X, 1. Скопје 1966, стр. 5—17.
774. A. Hadzimihali: Ellenike laike tehne, Skyros, Atena 1925, str. 65; A. E. Benaki: Costumes nationaux helléniques, t. I. Athènes 1948; M. Gušić: nav. delo, str. 94; B. Кличкова: Македонски народни носим. Скопје 1963.
775. Cfr. A. E. Benaki: nav. delo, t. 18.
776. Cfr. Ж. Младеновић: Досадашње проучавање односа српскохрватске и грчке народне епике. — Македонски фолклор II, бр. 3—4, Скопје, 1969, етр. 61—72.
271
* * *
Након свега изнетог, из самих чињеница следује овај закљу чак. Наиме, као што је y науци истакао учени византолог Г. Острогорски, Византијско Царство је свестрано утицало на економски, културни и политички живот и развој јужнословенских народа. Економика, материјална и духовна култура, као и државно и црквено уређење тих народа, носе y себи, мање или више, печат Византије. To ce нарочито запажа y оних јужнословенских етничких скупина, племена и народа, чије су области биле окренуте према Византији. [777] Из досад изнетих примера y овој студији, то ce очито илуструје и документује.
9. ЗНАЧАЈ МИГРАЦИЈА СТАНОВНИШТВА НОВИЈЕГА ДОБА ЗА ЕТНОГЕНЕЗУ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Од прастарих времена проблем миграција игра веома значајну улогу y етногенези етничких скупина, племена и народа на свету уопште. Када ce то има y виду, сасвим је јасно што миграције имају обилату улогу и y етногенези Јужних Словена, и то од њихова доласка и формирања на Балканском полуострву, па све до данашњих дана. Заправо, мигруације су један од кључних проблема y етногенези Јужних Словена, како y средњем, тако и y новом веку. Оне су одиграле и веома значајну улогу y образовању народа и нација, као и народности на Балканском полуострву. Узроци пак миграционих кретања Јужних Словена, били су веома различити, од оних историјско — економских, до здравствено стихијских, која су каткад имала метанастазички карактер.
Црногорска племена нису имала довољно лростора да ce разви-јају и увећавају као рашка. Сувишак становништва ce стално исељавао y Рашку, нарочито Шумадију. Ова миграциона кретања, стоје y вези са ништавним средствима за живот које даје карст. [778]
Кроз целу нашу студију, јасно ce види улога миграција y етногенези Јужних Словена. Но и поред тога, ми овом проблему посвећујемо и посебан вид сагледавања кроз одређени број примера миграционих кретања. [779]
777. Г. Острогорски: Византија и Словени. Београд, 1970, стр. 7—8.
778. П. Ровинский, нав. дело, 128—134; Ј. Цвијић, Балканско полуострво, књ. II, 59; Б. Недељковић, Сок и соџбина y старом српском праву. Историјски часопис САН, књ. VII, Београд, 1957, 72.
779. Cfr. Д. Ј. Поповић: Велика сеоба Срба 1690, Београд, 1954; Р. Веселиновић: О неким питањима народних покрета с краја XVII века. — Историјски гласник св. 1—2, Београд, 1959; М. Костић: Устанак Срба и Арбанаса против Турака 1737—39, и сеоба y Угарску, Гл. СК. н. др. VII—VIII, Скопље 1929—1930, стр. 203—236.
272
9.1. УЛОГА УСКОКА У ЕТНОГЕНЕЗИ СЛОВЕНАЦА И ХРВАТА
Улога ускочких миграционих струјаља y етногенези Јужних Словена y западним балканским крајевима и суседним земљама, чини посебан проблем. Ова појава ce запажа од XVI до XVIII столећа, a обухвата понајвише Штајерску, Корушку и Крањску, a потом Далмацију и њена острвља. Према томе, y етногенези Словенаца ових подручја, запажа ce y извесној мери удео српског и хрватског етноса, a делом је пак било само утицаја y културним творбама Словенаца. Свакако, ова миграциона кретаља стоје y вези са турским освајачким походима на Балканском полуострву и њиховим ратним успесима. Из тих разлога, знатан број српског становништва, из разних предела и крајева, од Бојане, Зете, Херцеговине, Србије, Босне и других земаља, селио ce y западне јужнословенске крајеве, који су стајали под влашћу хришћанских господара централне и западне Европе и локалних управљача. Из те проблематике, наводимо неколико примера. Наиме, y лето 1531. год. цетински ускоци из Далмације, око 1000 особа, населили су ce y Крањској. [780] Валвазор наводи, да је y јесен 1597. год., након пада тврђаве Слатина, y Крањску ce населило 1700 ускока са женама и децом, a народне године да ce доселило опет 500 ускочких породица. [781] По једном другом тврђењу из 1641. год. y Горјанцима и жумберачком крају било је око 1200 ускочких кућа. [782]
Досељени ускоци y западним јужнословенским крајевима, понајвише су називани именом Влах, како су и они сами себе називали, С једне стране, међу њима је и било становништва влашкога по-рекла, али је исто тако то име дошло и као социјална ознака, по занимању полуномоадским и номадским сточарством, a на кроју и као обележје православне верске припадности. [783] Временом су ускоци попримили католичку веру y новом завичају, и тако ce измешали са Хрватима и Словенцима, попримајући њихову етничку припадност, односно претапајући ce y Хрвате и Словенце. [784]
780. Ј. Мал: Ускочке сеобе и словенске покрајине. — Насеља и порекло становништва, књ. 18. Љубљана, 1924, 21.
781. Valvasor: Die Ehre des Hertzogtums Crain, XII, 76, 128; J. Мал: нав. дело, 62.
782. J. Мал: нав. дело. 184.
783. Ј. Мал: нав. дело, 146, 182.
784. Cfr. Ј. Мал: нав. дело, 109—133, 146—176; A. Ивић: Сеоба Срба y Крањску. СКГл. XXI, св. 3. Београд, 1907, стр. 184; Pad. М. Грујић: Српско — хрватско насељавање по Штајерској. Гл. Георг. др. VII—VIII, Београд, 1922, стр. 113—125; М. S. Filipovič: Srpska naselja u Beloj krajini. Radovi Akad. n. B. i. H. XXXV, knj. 12. Sarajevo, 1969, стр. 147—168; V. Ignacij: Naseljavanje turskih zarobljenika u slovenačkim zemljama u XVI i XVII v. — JIČ, br. 4 (1969), str 38—43.
273
9.2. УЛОГА СРБА ГРАНИЧАРА У ЕТНОГЕНЕЗИ ХРВАТА
Учешће Срба граничара y етногенези Хрвата, има своје специфичне карактеристике и одлике, које изискују посебна научна истраживања; мада је тај проблем са гледишта историје обилато осветљен. [785] Нарочито је овај проблем био заступљен y Славонији y раздобљу од XVI до XVIII столећа. Понајвише, овај проблем је везан за миграциона кретања Срба граничара, који су играли значајну улоry y ратној историји Аустроугарске, a напоредо с тим y етногенези хрватског народа y Хрватској. Ова досељавања Срба, из разних јужнословенских крајева, масовнијег карактера, запажају ce од 1530. године и сежу до прве деценије XVIII столећа. Из историјских извора види ce да прва миграциона досељавања Срба бивају од 1530. до 1538. год. y околину Жумберка. [786] У околину Крижевца досељено је 2095 Срба y раздобљу од 1597. до 1599. год. Године 1600. досељено је око 100 српских породица y Славонију, које су бројале око 828 душа. [787] Зна ce да су аустријске власти 1620. год. мобилисале y Славонији 5000 Срба, који су раније били турски поданици, [788] док ce y 1644. год. помиње одашиљање 1000 српских ратника на бојно поље y Аустрију. У то време насеље Св. Петар броји 120, a осталих 11 српских села имају 12 до 16 кућа. [789] Ta досељавања бивају из године y годину обнављана и бројно увећавана. Тако, за време аустро-турских ратова крајем XVII столећа, само y 1688. год., аустријски војни команданти преселили су из околине Ужица и обала Западне Мораве, око 6000 Срба y Славонију. [790] Из Доње Тузле пак, пресељено је 1690. год. y Славонију око 1500 Срба. [791] Када је принц Еуген Савојски заузео Сарајево 1697. год., тада су многобројне „хришћанске породице“ пресељене y Славонију. [792]
У турском делу Славоније, било је y XVI и XVII столећу 47 српских насеља. Ова насеља Турци су често попуњавали српским породицама из Босне. [793] Године 1702. због нетрпељивости, око 1000 српских породица одселило ce из Бачке y Банат Турцима. [794]
У XVII столећу, y многим местима Славоније били су Срби искључиви становници. Зна ce да су y 91 насеље y Славонији живели Срби, a од тога y знатном броју насеља обитовали су помешани са
785. A. Ivić: Prilozi za povijest Hrvatske i Slavonije u XVI i XVII vijeku. Starine JAZU, knj. 35, Zagreb, 1916, 295—301; исти: O првој српској сеоби y Жумберак (1530—1535). Загреб, 1920, 14; исти: Из прошлости Срба Жумберчана. Споменик САН, књ. LVIII, Суботица, 1923, 1, 4, 13, 27—32, 86; исти: Миграције Срба y Славонију током 16, 17. и 18. столећа. — Насеља и порекло становништва САН, књ. 21. Суботица, 1926, 165—170.
786. A. Ивић: Миграције Срба y Славонију током 16, 17. и 18. столећа, стр. 18.
787. Нав. дело, 19.
788. Нав. дело, 31—33.
789. Нав. дело, 72—73, 77—78.
790. Нав. дело, 126.
791. Нав. дело, 127.
792. Нав. дело, 143.
793. Нав. дело, 180.
794. Нав. дело, 156—157.
274
Хрватима. [795] Услед разних историјских и економских збивања, многи српски родови из Славоније мигрирали су y друге крајеве Хрватске, понајвише y унутрашљост хрватске земље. [796]
Процес етничког претапања Срба y Хрвате, y Славонији и другим крајевима Хрватске, одиграо ce постепено кроз XVII и XVIII столеће. Католичка црква, помагана од државе, чинила је јак притисак на православне Србе „те су многе српске породице напустиле православну веру и покатоличиле ce“. Затим, y другој пол.овини XIX столећа, под утицајем хрватске интелигенције: учитеља и свештеника „васпитаних y хрватском духу, прихватише сви ови покатоличени Срби хрватско име“. Угледна породица Пејашиновићи, који су столећима били на челу српског народа y Хрватској, почетком XX столећа били су претопљени y Хрвате. [797]
О знатном популационом учешћу Срба y етногенези Хрвата y Славонији, сведочи и чиљеница, што ce y XVI, XVII и XVIII столећу средња Славонија називала именом Мала Влашка, односно Мала Србија. [798]
9.3. УЛОГА МАКЕДОНАЦА, ЦРНОГОРАЦА И БУГАРА У ЕТНОГЕНЕЗИ СРБА
Проблем етногенезе Срба, даде ce делимично сагледати и кроз миграциона кретања јужнословенских народа, која су нарочито била бројна и карактеристична за епоху политичких и економских збивања y XVIII столећу. Тако, y раздобљу 1700—1800. год. доселило ce из Бугарске y Неготинску крајину 36 домова. Ови су домови y другој деценији XX столећа били нарасли на 396 домаћинстава. [799] У истом раздобљу, из Бугарске је досељено y Тимочку крајину, 20 домова, који су почетком XX столећа били нарасли на 208 домаћинстава [800] и на концу y Пожаревачку Мораву је досељено 1 домаћинство, које је y почетку друге деценије XX столећа било нарасло на 12 домаћинстава. [801] Сви су ce ови домови, за столеће и по живљења y заједници са Србима поменутих предела, претопили y српску етничку припадност и национално обележје, тако да је порекло бугарске некадашње етничке припадности, остало само као родовска традиција и ништа више. Сродно томе било је и са осталим јужнословенским становништвом ових предела. Наиме, из Македоније је досељено y Неготинску крајину 16 домова, који су y другој деценији XX столећа
798. Нав. дело, 131, 135. Многа презимена y Хрвата y Славонији, y XVIII столећу, имају презиме „Бошњак, Бошњаковић“, што сведочи о њиховом босанском пореклу. — Сл. Гавриловић: Прилози историји трговине и Миграције Балкан — Подунавље XVIII и XIX столећа. Београд, 1969, стр. 133.
799. К. Јовановић: Неготинска крајина и Кључ. — Насеља књ. XXIX, Београд, 1940, 284. sq.
800. М. Станојевић: Тимок. — Насеља књ. XXIX, 478—505.
801. Мих. Ј. Миладиновић: Пожаревачка Морава. — Насеља књ. XXV, Београд, 1928, 68—167.
275
били нарасли на 126 домаћинстава; [802] a y Тимочку крајину досељено је једно домаћинство, које је почетком XX столећа бројало 20 домова. [803] Ha концу, из Црне Гре је досељено y Неготинску крајину 11 домова, који су били нарасли на 90 домаћинстава y другој деценији XX столећа. [804] И ова су домаћинства, како македонског, тако и црногорског порекла, сасвим претопљена y Србе. Међутим, таквог етничког преображаја није било приликом имиграционих кретања Влаха (Румуна), од којих ce доселило y Неготинску крајину и наведеном раздобљу 134 дома, који су нарасли на 1268 домаћинстава y другој деценији XX столећа, са очуваном „влашком“ (румунском) етничком припадношћу. [805]
Са сличном ce појавом сусрећемо и y другим пределима y Србији y току XVIII столећа. Наиме, y Војводину ce доселило 99 македонских домаћинства; a y Ваљевску Тамнаву, досељено је 30 домова из Македоније, a 46 из Црне Горе, [806] који су y новом завичају попримили српско етничко обележје. У Колубару и Подгорину, досељено је 55 домова из Црне Горе, [807] који су исто тако временом попримили српско етничко обележје. У пределу Лепеници, досељено је из Бугарске 40 домова, који су почетком XX столећа бројали 369 домаћинстава; [808] док је 8 домова досељено из Црне Горе, који су нарасли на 60 домаћинстава. [809] У Шумадијску Колубару доселило ce y то доба из Црне Горе 21 домаћинство, која ce половином XX столећа бројала 225 домова. [810] У Ужичку Црну гору, досељена су 4 дома из Црне Горе, која су почетком XX столећа била нарасла на 51 домаћинство. [811] Ha крају, y предео Белицу, досељено је из Бугарске 12, из Македоније 4, a из Црне Горе 91 домаћинство, [812] која су ce временом сасвим претопила y српску народност.
802. К. Јовановић: на нав. месту. Cfr. Љ. Доклестиќ: Македонците во Србија и нивното учество во нејзиниот стопански и опшествен живот во XIX век. — Гласник на Институтот за национална историја, књ. XIII, бр. 1—2, Скопје 1969, стр. 5—34.
803. М. Станојевић: на нав. месту.
804-805. К. Јовановић: на нав. месту.
806. Сл. Гавриловић: нав. дело, стр. 246—286; Љ. Павловић: Ваљевска Тамнава. — Насеља, књ. VIII, Београд, 1912, 512—611.
807. Љ. Павловић: Колубара и Подгорина. — Насеља, књ. IV, Београд, 1907, 529—995.
808. Т. Радивојевић: Лепеница. — Насеља, књ. VII, Београд, 1911, 12—76, 122 —204, 225—260.
809. Ha нав. месту.
810. П. Ж. Петровић: Шумадијска Колубара. — Насеља, књ. XXXI, Београд, 1949, 100—203.
811. Љ. Павловић: Ужичка Црна гора. — Насеља, књ. XIX, (Београд, 1925, 44, 66, 71, 122, 161—172.
812. Ст. Мијатовић: Велица. — Насеља, књ. XXX, Београд, 1949, 48—56, 92—93, 98, 115, 124, 126, 130, 132, 145, 149, 153, 165—166, 171—172.
276
Традиција миграционих кретања и досељавања y Србију, настављена је и y XIX столећу, нарочито y доба првог српског устанка, a још више y слободној српској држави Кнежевини Србији. [813] Ta имиграциона струјања разне балканске популације, учествовала су делимично и y етногенези Јужних Словена. За илустрацију тога, наводимо као пример предео Белицу, y центру Србије. Почетком XIX столећа, y Белицу је досељено 13 домова из Бугарске, 8 из Црне Tope и 4 из Македоније. У првој половини XX столећа, ова домаћинстава су ce бројно повећала, тако да је оних бугарског порекла било 121, црногорског 96 и македонског 66 домова. Од 3 досељена домаћинстава влашке припадности, која су ce претопила y Србе, је нарасло 33 дома. Ha концу, y Белицу је y наведено доба досељено и 5 домова циганске припадности, који су ce исто тако временом претопили y Србе. [814]
9.4. УДЕО ЦИНЦАРА (АРОМУНА) У ЧАРШИЈСКОМ ЖИВОТУ, КУЛТУРИ И ЕТНОГЕНЕЗИ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Улога Цинцара, тог прастарог балканског етноса, y чаршијском животу, култури и етногенези Јужних Словена, веома је знатна. To ce нарочито запажа код Срба, Македонаца и Бугара, a ту и тамо и Хрвата. [815]
Славенизирање Цинцара започело је још крајем XVIII, a одиграло ce првих деценија XIX столећа, y доба националног буђења и осамостаљења јужнословенских држава. Тако, миграциона кретања Цинцара из разних крајева Македоније, Арбаније и Грчке y XVIII столећу, знатним делом била су усмерена на Војводину. У ствари то су били трговци и разни занатлије, a њихов број износи 108 домаћинстава. Сви су ce они током времена посрбили. Свакако, ово претапање и асимилација Цинцара y Србе, настављено је кроз цело XIX столеће, тако да је овај етничко — историјски процес првих деценија XX столећа скоро сасвим завршен. Вајганд је крајем XIX столећа правилно истакао, да су Аромуни y јужнословенским градовима: Велесу, Прилепу и Призрену, сасвим пословењени. [816]
Путеви славенизирања Цинцара, углавном, били су посредни и непосредни. Непосредна славенизација била је бржа и веома бројнија. Посредна славенизација извршена је преко погрчених Цинцара,
813. J. Цвијић: Распоред балканских народа. (Објашњење етнографске карте). — Гласник Срп. геог. др. II, Београд, 1913, 263; исти: Балканско полуострво I, 209; Т. П. Вукановић: Производне снаге Србије y доба првог устанка 1804—1813. год. — Врањски гласник књ. IV (1968), 4—5.
814. Ст. Мијатовић: на нав. месту. Аналогно изнетоме, помињемо да су била знатна миграциона кретања Бугара са југа на север, y Банат, Влашку и Ердељ. Ердељски су насељеници најстарији из ХIII столећа, a дошли су као богумили, a потом су примили протестанску веру и порумунили ce. — Л. Милетичњ; Седмоградскитѣ Българи. Сборник XIII, София 1896, стр. 153—156; cfr. Ј. Цвијић: Антропогеографски проблеми. Насеља I, стр. CLXVI.
815. Cfr. Д. Поповић: О Цинцарима. Београд, 1937, 279—285.
816. Сл. Гавриловић: нав. дело, 246—286; Weigand: Die Aromunen, ethnographisch-philologisch-historische Untersuchungen I. Leipzig 1895, str. 334.
277
што је био тежак етнички процес, јер ce грчки етнички елеменат тешко претапао y друге етносе. Претапање Цинцара y Србе, нарочито ce запажа y доба првог српског устанка (1804—1813). Њихова је улога знатна y овој српској револуцији, како y борбеном, тако и y економском и културном животу револуционарних Срба. Довољно је поменути, илустрације ради, само имена познатих јунака Цинцар — Марка, пореклом из с. Белице y Македонији и Цинцар — Јанка, пореклом од Охрида. Кнез Милош Обреновић, био је окружен сарадницима Цинцарима. [817] За илустрацију овог проблема, наводимо следеће примере:
Боди. — Старобеоградски Цинцари, пореклом из Блаца y Македонији, досељени y Београд почетком XIX столећа. Под истим презименом је и род Боди y Шапцу, претпољен y Србе под именом Шопићи, који воде грчко порекло. [818]
Гавела. — Миграциони пут кретања овог рода је Трст — Загреб — Београд, Свакако, загребачки род ce похрватио, a београдски посрбио. [819]
Добровић, [820] — Воде порекло из Москопоља. Обитавали су y Беловару, Великој Кањижи, Дарувару и Београду. Њихово славенизирање кретало ce y правцу похрваћивања и посрбљавања.
Зега. — Овај цинцарски род води порекло из Клисуре, одакле су ce крајем XVIII столећа доселили y Нови Сад, a потом обитавају y Панчеву и Београду. Никола Ст. Зега, прешао је y Србију 1875. год. као добровољац, за коју је обављао важну мисију. Наиме, он је врбовао добровољце по Војводини. Приликом ослобођења јужних српских крајева од Турака, он је са својом четом 31. јануара 1878. год. први заузео Врање, односно ослободио је Врање од Турака. Н. Зеги припада и обилата улога y формирању и изградњи Етнографског музеја y Београду. [821]
Рошу. — Воде порекло од москопољских Цинцара, одакле прелазе y Београд крајем XVIII столећа. Поред осталих делатности y животу београдске чаршије, имали су удела и y оснивању Народног позоришта y Београду. [822]
Славуји. — Истакнута цинцарска породица y унутрашњости Србије, од 1826. год. обитава y Шапцу. Развој графичке делатности y Шапцу, почива на овом посрбљеном цинцарском роду, a потом осамдесетих година XIX столећа издају и лист „Шабачки гласник“. [823]
817. Д. Поповић: нав. дело, 250—251, 260—261.
818. Д. Поповић: нав. дело, 330, 478.
819. Д. Поповић: нав. дело, 336—337.
820. Д. Поповић: нав. дело, 358.
821. Д. Поповић: нав. дело, 369—370.
822. Д. Поповић: нав. дело, 444.
823. Д. Поповић: нав. дело, 449.
278
Теокаревић. — Свакако, Теокаревићима је порекло цинцарско, a старина Арбанија. Прву фабрику гајтана y Вучју y јужној Србији, основао је Димитрије Теокар „Тукар“. Из Лесковца пресељавају ce y Параћин, где имају знатну улогу y оснивању и развоју текстилне индустрије. [824]
Војвођанску чаршију основали су претежно погрчени Цинцари, пореклом из Москопоља, Блаца и Шатиста. [825]
Од првих деценија XIX столећа, Крагујевац је привукао знатан број цинцарских породица, које су ce временом посрбиле, a које су, имале видног учешћа y развоју крагујевачке чаршије. Познато је, да је 1847. год. Николча Зисић почео y Крагујевцу правити пиво. [826]
Постанак и развој индустрије и банкарства y Војводини и Србији, почива на Цинцарима, код којих ce већ y то време осећа фаза пословењивања. [827]
Напоредо са трговином, бавили су ce Цинцари и бројним занатима y јужнословенским земљама, као и y земљама средње Европе. Свакако, од заната вредно је поменути кујунџијски, зидарски или неимарски, a потом терзијски, сапунџијски, бојаџијски, папуџијски, ћурчијски, симиџијски и слично. Често пута, они су истовремено обављали по неколико заната. Познато је, да су Цинцари y балканским земљама новога века, били истакнути ханџије или механџије. Све је то имало знатног удела y постанку и развоју заната међу балканским Словенима, на првом месту Македонцима, Бугарима, Србима, a делом и Хрватима и Муслиманима. [828]
У исхрани јужнословенских народа, утицај Цинцара и словенизираних цинцарских родова, био је знатан, и то како y кухињи преко појединих врста јела, тако и са посластицама. [829]
У македонској чаршији и културном животу Македонаца, посебна улога припада Цинцарима, нарочито славензираним. Дакако, нужно је поменути, прва балканска република, која је започела илинденским устанком 1903. год. y Крушеву y Македонији, које је тада бројало око 15.000 становника, од тога је свакако било око 7.500 цинцарске припадности, поникла је y цинцарско — македонском жаришту и револуционарној жижи. И жртве Цинцара y том устанку и револуцији, биле су знатне. Многи од преживелих револуционара након угушене револуције, раселили су ce широм балканских земаља: Македоније, Грчке, Србије и Бугарске и тамо ce пословенили или грцизирали. [830]
824. Д. Поповић: нав. дело, 455.
825. Д. Поповић: нав. дело, 53—54, 159—180.
826. В. Дробњаковић, Гласник географског друштва, књ. XII, 58; Д. Поповић: О Цингарима, 52—53, 126; Новине читалишта београдског 1848, 332.
827. Д. Поповић: нав. дело, 126.
828. Д. Поповић: нав. дело, 138—148.
829. Д. Поповић: нав. дело, 175—176.
830. Д. Поповић: нав. дело, 291—300.
279
10. ЈЕЗИК, ПИСМО, ГОВОР И ДИЈАЛЕКТИ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА KAO КАРАКТЕРИСТИКА ЗАЈЕДНИЧКЕ СЛОВЕНСКЕ ЈЕЗИЧКЕ БАШТИНЕ И УЛОГА БАЛКАНСКЕ ГЕОГРАФСКЕ СРЕДИНЕ HA ЊИХОВО ДИФЕРЕНЦИРАЊЕ, ПРОЖИМАЊЕ И ОФОРМЉАВАЊЕ У ОПСЕГУ ЕТНОГЕНЕЗЕ
Језик, писмо, народни говори и дијалекти y Јужних Словена, чине посебан проблем континуитета и етногенезе јужнословенских народа. Имајући то y виду, покушаћемо на овом месту, да тај проблем ближе разморимо y Срба, Хрвата, Црногораца, Муслимана, Македонаца, Словенаца и Бугара.
Пре свега, помињемо, прва филолошка питања ортографског значаја код словенских народа, налазимо y познатој апологији словенских писмена монаха Храбра, припадника охридске књижевне школе Македонских Словена, написаној y Бугарској средином X столећа. [831] Словени су с почетка писали цртама и резама, a после примања хришћанства, примише грчка и латинска писмена, али су ce тако мучили пишући словенске речи „безь оустроенїа.“ Како би ce могле написати грчким писменима речи као: живот, чание, широта, јад, јуност, језик, кад y грчком језику нема писмена, за старословенске гласове, који прате те речи. [832] Решење за то питање даје Храбр на легендарни средњовековни начин: бог који жели да ce свак просвети, послао је Константина филозофа — Кирила, да састави Словенима азбуку. И он то и учини средивши слова нешто по чину грчком, a друга према словенским речима. Одбија речи „безумних“, који сматрају као привилегисане само језике латински, грчки и јеврејски говорећи, да је бог најпе створио језик српски, којим ce говорило до опште језичне пометање. A с пометњом језика наста и промена нарави, обичаја и закона: Египћани добише земљомерство; Персијанци, Калдејци и Асирци читање звезда, волшество и врачање и сву хитрост људску; Јудејци свете књиге, a Хелени граматику, реторику и филозофију. Али они не имајући с почетка својих писмена писаху феничкима и тек касније створише им алфабет Таламид, Кадмо, Симонин, Епахириј и Дионис. Ову је партију Храбр узео дословно из грчког, из Псеудо Теодосија. [833] Бранећи словенска писмена Храбр казује; словенска писмена створи свети човек, јелинска погани и наша су отуд чак и боља. Пркосни овај тон и народска охолост главна је особина овог трактата, потеклог несумњиво из препирака с Грцима.
831. Српски препис објавио Н. Дучић, Гласник СУД, књ. LVI (1884), 94—97. Исти трактат код В. Ст. Караџића под именом Ћирила Филозофа. — Скупљени граматички и политички списи III, 2, стр. 369—371; cfr. Македонска књижевност, одељак В. Конески: Охридска књижевна школа. СКЗ, књ. 368, Београд, 1961, 10—12, 20—22; Историја на македонскиот народ I, стр. 105—106; П. Ћорђић: Историја српске ћирилице. Београд, 1971, стр. 15—18.
832. Cfr. R. Abicht: Das Alphabet Chrabrs. — Archiv für slav. Philolog. XXX (1910), 210—217.
833. И. B. Ягича: Разсужденія старины o церковно — славянскомъ языкѣ. Спб. 1885—1898, 310—314.
280
10.1. ЈУЖНОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЦИ
Без двојбе, језици и писмо, говори и дијалекти y Јужних Словена, са гледишта етногенезе, настали су y дуготрајном историјском процесу етничког развоја јужнословенских народа. [834]
Пре свега, истичемо, при општој раздеоби словенских језика јужнословенске језике: словеначки (словенски), српскохрватски односно хрватскоспрски, македонски и бугарски можемо узети као једну целину према словенским језицима северне и нарочито западне групе и то, углавном, према особинама, које могу да их довољно издвоје и карактеришу. Изузетак ce понекад правио раније једино с бугарским и то због тога, што тај језик, као и народ, који га говори, представља један занимљив тип мешања разних утицаја и y стварању етничке целине и y развоју њеног језика, који је по најбитнијем свом делу само словенски. Јужнословенски језици, поред свих својих посебних карактеристика, имају ипак толико заједничких црта, да представљају веома сродне језике, са више дијалеката. Они чине засебне језичне јединице, y оквиру народних традиција, етноса и нација, њихових посебних имена и њихових оделитих националних култура и тежња. Исто тако, y односу према другима и y деловима општије упоредне граматике индоевропских језика, ови језици чине групу јужнословенских језика.
Специфичне особине јужнословенских језика заједничке свима, мимо остале особине словенских језика, јесу ове:
a) неумекшавање денталних сугласника д, т и ликвидног н пред вокалом ѣ, е и и и услед тога мања палатализација, која је толико особена код групе западних и северних словенских језика;
б) трат — тлат трѣтr — тлѣт групе потпуно ce издвајају од група торот — толот, терет — телет, својствених тим језицима;
в) стари глас ы изговара ce само као и;
г) помичност акцента, коју од осталих словенских језика има само руски;
д) полугласи ъ и ь били су још y време увођења македонског дијалекта y нову словенску хришћанску цркву, али је нешто касније процес стапања изведен готово потпуно и од два полугласа остао је само један.
Међу собом диференцирају ce јужнословенски језици овако: са српскохрватским, односно хрватскосрпским има словеначки заједнички замену назала -ѧ- y е, али има потпуно своју замену -ѧ са о, која y српскохрватском, односно хрватскосрпском гласи у. Један део српскохрватских, односно хрватскосрпских дијалеката има замену ѣ са е, потом, српскохрватски односно хрватскосрпски има замену полугласа са a, али и особено и са е. За стару словенску групу тј има ч, a не ћ као спрскохрватски односно хрватскосрпски. О појединим западним дијалектима српскохрватског односно хрватскосрпског, са кајкавским и чакавским, има заједничку акцентуацију: две дужине и једна краткоћа, има глас ј за ђ и кај за што.
834. Cfr. I. Popović: Geschichte der serbokroatischen Sprache (1960), str. 372—484; Атлас народов мира. Москва 1964, 40.
281
Бугарски језик опет има за старословенско тј и дј — шт и жд, што чини његову најбутнију разлику од српскохрватског и хрватскосрпског ћ и ђ. Kao један део српскохрватских односно хрватскосрпских дијалеката има за ѣ рефлекс е, али и ä и y извесним приликама као ъ. За ѧ има као српскохрватски односно хрватскосрпски е, а за ѫ — ъ, a и ретко о. Kao српскохрватски односно хрватскорпски сачувао је и западнобугарски дијалекат квантитету, a српскохрватски под утицајем бугарскога и македонскога губи деклинацију и инфинитивне форме. Главна специфична особина бугарскога и македонскога језика је његов члан, који нема иначе ниједан словенски језик, a главна спрскохрватског односно хрватскосрпскога је вокализација р, и пре л, као замена ранијег полугласа пред р и л + сугласник.
Размотривши све те разлике, видимо јасно, како оне y општем процесу језика нису много битне и како су далеко од тога да обележавају разлике језика. Напротив, јужнословенски језици су веома сродни, њихови дијалекти ce мање — више претапају прелазећи једни y друге. To ce види још боље, кад ce погледа на дијалекатске границе појединих јужнословенских језика. To ce свакако темељи на њиховој зајединичкој словенској етногенези од истоветних и сродних протословенских племена и етничких скупина.
Словеначки језик има два главна дијалекта: северозападни и југоисточни. Први обухвата западни део словеначког штајерског подручја, корушко словеначко подручје, горњи део Горице са суседним деловима Млетачке и готово сву Горњу Крањску. Други обухвата источни део словеначког штајерског подручја, словеначко угарско подручје са хрватским, где прелази y кајкавско, јужну Крањску, Истру, где прелази y чакавско, и јужни део Горице. Главну разлику y фонетици међу та два дијалекта чини изговор гласа ѣ, као y српскохрватском y штокавском. У северозападном дијалекту он има y дугим слоговима као рефлекс ü — не — је, y југоисточном ē, ej, äj и нарочитое као y кајкавском. У првом дијалекту превлађује рефлекс полугласа са е, y јужнијим крајевима са a. Гласови дл и тл y партиципу прошлости представљају исто ближу разлику обају дијалеката: први их задржава: падла, плетла, док y другом, као y већини српскохрватских односно хрватскосрпских дијалеката, ти дентали испадају. Важна је разлика међу њима и y изговору гласа х—г. Kao y северним словенским језицима, особито чешком, северозападни словеначки дијалекат има х тамо, где би требало да буде г: хора м. гора. Поред тих главних разлика има других, мањих, које ce ограничавају на поједине делове извесних дијалеката и чине прелазе међу њима.
По наведеним особинама, може ce рећи, да словеначки језик y свом југоисточном делу са много гласовних особина прилази хрватскосрпским дијалектима, специјално кајакавском. Кајкавски опет од хрватскосрпских односно српскохрватских дијалеката има толико заједничких црта са словеначким, да га велик део јужнословенских
282
научника чак и не сматра чисто хрватскосрпским односно српскохрватским, него једним од помешаних, прелазних дијалеката.
Српскохрватски односно хрватскосрпски језик има своја три главна дијалекта: кајкавски, штокавски и чакавски. Кајкавски ce меша са словенчким и отуд његове границе на северу и западу нису много сигурне; углавном ce обележавају овако: он ce простире ceверно од Купе и Коране на исток преко Сиска до Вировитице — y Славонији до Јасеновца — на северу прелази Драву. [835] Чакавски је много ограниченији; он обухвата велик део Истре, Хрватско приморје и далматинско копно до Пељешца, a острва до Мљета. Њиме говори и неколико осамљених хрватских. колонија y западној Угарској, јужној Аустрији и Моравској. Највећи део српскохрватског односно хрватскосрпскога подручја обухвата штокавски дијалекат. Његове границе на северу и југу јесу етнографске границе српског и хрватског народа уопште, a на истоку ce мешају и прелазе делимично y бугарске дијалекте.
A. Белић покушао је y једној специјалној расправи да објасни старе везе између поменута три дијалекта: кајкавског, чакавског и штокавског. [836] У замени старих група тј и дј кајкавском ч и ј и чакавском ћ и ј он види, с разлогом, два разна језична стадија: a) тј = т’, a дј = д’ = ј, односно као резултат т’ и ј; б) тш’ = тш = ч и остало ј. Према том, пошто чакавско ћ није истоветно са штокавским, очевидна је тешња стара веза, y првој фази, између чакавског и кајкавског дијалекта, док ce y другој кајкавски приближио штокавском дијалекту развијаући фрикативни карактер гласа т’. Кроз сличну фазу прошао је исто тако и штокавски дејалекат. Према том, y старој словенској домовини Срби, Хрвати и Словенци имали су заједнички прелаз прасловенске скупине тј и дј y т’ и д’; после y првој фази кајкавски и чакавски ишли су y тој појави заједно, a y другој кајкавски ce приближио штокавском, док је чакавски остао при својој архаичности. Потом, он налази, да су језици Срба, Хрвата и Словенаца и y своје најстарије доба имали много тешње везе са штокавским и да су те нијансе постојале и пре доласка и етничког формирања на Балканском полуострву. [837]
Познати писац јужнословенске прве граматике Б. Кашић (у предговору свом Ритуалу римском, из 1636. год.), узима дијалекат Босне за свој књижевни језик, и то као централни дијалекат, као најопштији и најлакше разумљив. [838] Заношење по дијлектима, од којих је он узео две важне појаве за обележавање, било је толико јако и тако ce примећивало, да ce морао тражити компромисни начин
835. Границе дате детаљно, М. Rešetar: Der štokavische Dialekt, Karte II; A. Belić: Roeznik Slawistyczny III, karta; F. Fancev, Arch. f. slav. Ppil. XXIX, 313.
836-837. A. Belić, Revue des études slaves I, 20—27.
838. Rad JAZU knj. CII (1890), 173—174.
283
за књижевно споразумевање. Кашић је тачно схватио значај босанског дијалекта и дао му право место, оно, које је после В. Ст. Kapaџић имао да утврђује.
Босански дијалекат препоручује y свом речнику „Благо језика словинскога“ (1649, управо 1651. год.) и први српскохрватски лексикограф Ј. Микоља, истичући га мимо остале, као што ce y талијанском истичу тоскански и римски дијалекат. Микоља је ишао за штокавским облицима и ијекавштином, несумњиво за трагом дубровачких писаца, дајући, углавном, оно, што је y исто време радио и његов претходник Кашић. [839]
Ђ. Крижанић, који је y заточењу y Сибиру написао 1666. „Граматично исказаније об руском језику“, граматику, која је све до 1859. остала y рукопису, и тад штампана, дао је нешто опширније напомене о српским и хрватским дијалектима. Хрватска „отмина“ (његов израз за наречје) разликује ce од српске по овом: 1) крајње л код Срба гласи о, a y Хрвата и Руса остаје. И њему је као и Кашићу то била врло упадљива појава. 2) У ген. пл. Срби имају a, a Руси и Хрвати немају. 3) Он налази, да Руси и Хрвати „могут, ако возхотет“ узимати номинатив место вокатива, a Срби имају особит воктив. 4) Срби y падежима мењају г, к, х y з, ц, с, a Руси и Хрвати „љубет неотмино изрикат та слова“. 5) Срби y неким падежима множине код адјектива имају ѣ, a Руси u Хрвати и (тих, тима, добрих, великих). 6) Руси пишу ѧ и ѣ, a Срби први глас не познају, a ѣ „изрикајут долгим и различеним гласом буд да би били дви цели гласници и веле тиело“. Хрвати немају ни једног од тих гласова, a место ѣ говоре и или е: тило, вера. Поводом ове задње разлике он вели, да ce чини по том „херватска отмина липља от осталих“ као атичка y грчком, јер не воли дужине, „него паче љубит скраштено и ризво изрикање.“ [840] Kao ни y осталим својим граматичким погледима, тако ce ни овде не истиче Крижанић великом проницљивошћу. Ово што он износи као разлике појединих дијалеката потиче од његова уског познавања читава предмета: пореклом и васпитањем кајкавац он зна границе своје уже домовине и тамошње прилике, али не и остале наше крајеве, чак ни оне блиске кајкавскима. Јер тешко да би иначе могао поставити оне тврдње под 3—4, a можда чак ни ону под 2.
Неколико занимљивих дијалектолошких напомена дао је 1704. год. фра Ст. Маргитин Јајчанин y свом делу „Исповиед карстианска и наук“. Он наводи да је културни саобраћај или политички додир са неким народом велик услов за развијање једнога језика и за диференецирање његово према сферама утицаја тог континента; зна, даље, да дијалектолошке појаве нису само наша особина и да нису новине, и наводи као пример св. Петра, ког су y Јерусалиму, по говору, одмах познали, да је из Галилеје. Маргитинове напомене са
839. М. Rešetar: Micaglia und sein Wörterbuch. — Archiv für slav. Philologie XXXIII, 467—472.
840. Đ. Daničić: Gramatika Đurđa Križanića. — Rad JAZU, XVI (1871), 191—192. Помињемо и Хабделићев речник из 1670. год. дат кајкавски.
284
примерима, који нису увек карактеристични и најбоље изабрани, казују ипак довољно јасно, да су ондашњи писци осећали тежину писања y дијалекту свесни разлика појединих идиома не само y лексикону, него и y осталим језичким особинама.
Дела Бела (1728) хвали поред босанског и дубровачки дејалекат, a обележава јекавску форму речи и, врло ретко, икавску. [841]
Белостенчев речник (1740) обухвата кајкавске, штокавске и чакавске говоре које он обележва и провинцијалним називима као далматинске, славонске, хрватске и турскославонске. Он износи замену полугласника звуцима е, што је кајкавска особина, и a, што је штокавска и чакавска особина. Замену јата обележава са i и е. Последњим ce звуком опет обележава кајкавски језички материјал. [842]
Напокон, као y Белостенца износе ce језичке црте и y Јамброшића, чији је речник из 1742, углавноме, кајкавски. Он износи тројаку разлику y заменику јата, са іе, i и е (viera, vira и vera), обележавајући последњим звуком као и Белостенац кајкавски дијалекат. Притом, и он каже да ce е и a y неким речима мешају, обележавајући тиме опет кајкавску и штокавску замену, или чакавску, полугласника. Заменом јата са i могле су ce обележавати речи и штокавског и чакавског говора. [843]
Ha крају, још 1788. год. истакао је Добровски да „Илирски писци, међу које ja стављам: Босанце, Далматинце, Славонце, Рашане и Србе (Србијанце), имају према различним својим покрајинама и своје особине.“ [844] Иза тога, по Добровскоме наводи Копитар поделу словенских језика и подразумева под илирским језиком: бугарски дијалекат, рашко-српски, босански и славонски, далматински и дубровачки. [845] После тога је Копитар на једном месту истакао, да Славеносрби католичке припадности пишу тројаким дијалектом: дубровачким, босанским и славонским. Ha то је Добровски приметио оштроумно, да то не могу бити три засебна говора. Међутим, то су били говори засебних области, a не сасвим засебне три говорне групе, према унтурашњим разликама.
Али све те примедбе и напомене далеко надмашује оно, што је о нашим дијалектима рекао дотад најбољи познавалац народног говора В. Ст. Караџић. Од почетка свог рада, од 1814. год., он ce бави и питањима наших дијалеката и даје о њима мање — више тачне примедбе, док најзад није све своје схватање и знање тог предмета изложио y дефинитивном облику. [846] To је он учинио y свом полемичком
841. Dizionario ital., lat., illirico, tekst i predgovor.
842. Види његов Gazophylacium, Prologus ad lectorem. C. 3; cfr. A. Белић: нав. рад, 131.
843. Cfr. Vl. Dukat: Jambrošićev „Lexicon latinum“, — Rad JAZU, CLXII, 192, 199—200; cfr. A. Belić: на нав. месту.
844. В. Јагић: Новыя письма Добровскаго, Копитара и другихъ югоз. славянъ, 518.
845. Ј. Kopitar: Gramatik der sl. Sprache in Krain, Kärnten und Steyermark (1808), XX.
846. Cfr. A. Белић: O Вуковим погледима на српске дијалекте и књижевни језик. — Глас САН LXXXII (1910).
285
одговору М. Светићу, објављеном 1839, и y предговору Народним пословицама 1836. Прво је важно за поделу дијалеката, која је као таква примљена и одржавана све до наших дана, a друго писање садржи богат материјал и важна посматрања. Његове напомене о изговору гласа х нарочито y Дубровнику и Далматинском приморју; констатација црногорског полугласа као вокално еа, a доброћанског као чистог полугласа ъ; црногорског замукивања старије групе алъ — наше ао y самоь (дошь м. доша или дошао); промена црногорских код гласова з, с, ц + н, + л и y итеративним глаголима y ж, ш, ч; изговара з као дз, дц; облика Мâре, Јêле, Кâте; паштровићког ге м. ђе. и много других ствари [847] показују не само велики интерес његових студија и озбиљност, којом ce латио посла, него и фин смисао за многе танчине, о којима пре њега нико није водио рачуна. Ha основу свог искуства са толиких путовања и проучавања и из толиких примера и са ранијим знањем он је, најзад, дао овакву поделу нашик дијалеката: на источни говор, западни и јужни (из 1839. год.), према изговору једног гласа (старог ѣ-та). [848] У првој збирци народних песама (1814), В. Ст. Караџић је запазио извесне разлике y нашим говорима и те је разлике изнео y предговорима својих песама. У тој збирци В. Ст. Караџић разликује свега два народна говора, један је, y којем ce место старога ѣ говори ье, ие, и други, y којем ce говори е. Први говор Вук назива херцеговачким, a други сремским. Географски положај херцеговачког говора В. Ст. Караџић одређује овако: Хрватска, Далмација, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Србија до Ваљева и Краљева; једном речју: „од Адријатическога мора до Осека, Лознице, Ваљева и до Краљева“. [849] Потом, за сремски говор каже Вук да ce говори по Срему, Бачкој, Банату и Србији око Саве и Дунава. Осим ова два говора В. Ст. Караџић помиње и трећи, књижевни. Али, он y ствари, не улази y дијалекатску деобу народнога језика. [850] Караџић је дао потпуно груписање српских говора и њихово географско распрострањење. [851] У Писменици (1814) В. Ст. Караџић дели први пут српски језик на три покрајинска наречја, за разлику од напред изнетих ставки. Наиме, он разликује: херцеговачко, сремско и славонско наречје. Херцеговачко он одређује према географскоме простирању исто онако као што чини и y предговорима „Пјеснарицама“. Сремачко наречје одређује он мало детаљније, износећи да ce оно пружа по нахији шабачкој до пола ваљевске, по свој београдској, по смедеревској, крагујевачкој, по Ресави, по нахији пожаревачкој, по Црној реци и по Крајини неготинској до Тимока. За славонско наречје каже да њиме говоре Срби католици по Славонији, Хрватској и Далмацији. [852] Међу тим говорима разлика је, како Вук истиче,
847. A. Белић: нав. дело, 184 sq.
848. А. Белић: нав. дело, 104.
849. Пѣснарица од 1815, стр. XV; A. Белић: нав. дело, 110.
850. А. Белић: на нав. месту.
851. Писменица (1814), cfr. В. Ст. Караџић: Скупљени граматички и полемички списи I (1894), 78—79, A. Белић: на нав. месту.
852. Писменица, на нав. месту; A. Белић: на нав. месту.
286
у изговору једнога гласа, некадашњега ѣ: једни га изговарају као е = сремско наречје, други као ïe, ие = херцеговачко наречје, a трећи као и — славонско наречје; a y свему другом они ce слажу. Надаље, истиче В. Ст. Караџић, Херцеговци изговарају гласове оштрије и брже него Сремци, a Славонци опет више отежу, али то нема великога значаја. [853] Вук на једноме месту вели, кад би ме когод запитао, где ce српски најчистије говори, ja бих му на то овако одговорио:
„Езгра сербскога рода и наичистиега езика находи ce y садашнве време између реке Дрине и Мораве; a особито кад ce мало поодмакне од Саве и Дунава, као нпр. нахия крагуевачка, карановачка, рудничка, ужичка, крушевачка; и горе од Новога Пазара преко праве Херцеговине“. [854]
У каснијим својим радовима, Вук ce чувао да истиче предност једног народног говора испред других, истичући да су њему подједнако мили сви говори српски, али, имао је ипак, углавном на уму језик поменутих области. [855] Напокон, писао је Вук Копитару из Беча 1814. год.:
„Ja сам овде напечатао и Піеснарицу и Писменицу, и са Писменицом навукао сам на себе критику свију учени Сербали a особито они списателі-а, кои су ради да Серблі-а претворе y Старе Словене“; [856]
истичући на другоме месту: „Списатељи (кад српски пишу) морају ce владати по чистом и непоквареном говору народа српскога“. [857] В. Ст. Караџић је истакао: промену речи и синтаксу морамо узети од пастира и орача; a за остало ћемо ce договорити (1817). [858] Kao што је A. Белић истакао, Вук је овим претпостављао да је она код свих орача и пастира српскога народа иста, a да је довољно узети је ма од којих орача и пастира, па да она буде онаква, каква је приказана y његовој граматици. [859] Тако је В. Ст. Караџић извео идеју о чистом једном народном језику, из представе о сличности дијалеката. [860]
Указавши на херцеговачки дијалекат и његов значај y књижевном српскохрватском језику садашњости (потценивши културну снагу екавскога), Јагић је пришао и његовом значају y прошлости. У Босни су најстарији споменици народног језика, али њихова важност није још довољно оцењена услед тога, што нема доста провереног дијалектолошког материјала за успешну студију. Још су непознате тачне границе икавштине; још ce не зна детаљно терен изговора ј — ђ, шт — шћ. Јагић износи, даље, неколико дијалектолошких особина херцеговачког говора по напоменама В. Ст. Караџића и В. Врчевића (изговор х, глас ś, ź; ђе, ће за дѣ, тѣ, ј за љ и др.; даље неке морфолошке особине: дат. ак. ни, ви, не, ве; та и они за тъ, онъ и др.). Стављајући конкретне примере и жеље и истичући важне
853. A. Белић: на нав. месту.
854. Песн. од 1814. год., стр. VI—VIII; cfr. A. Белић: нав. дело, 110—111.
855. А. Белић: нав. дело, 111.
856. Вукова преписка I, 140.
857. В. Ст. Караџић: Скупљени граматички и полемички списи I, 82,
858. В. Ст. Караџић: нав. дело, 7, 159.
859. A. Белић: нав. дело, 124.
860. A. Белић: нав. дело, 127.
287
проблеме тих студија (однос босанског дијалекта према херцеговачком) Јагић је обратио пажњу на њих и имао је видна успеха. Што је читав чланак основао само на подацима проучавања херцеговачког дијалекта било је стога, да боље укаже како ce дотад стварно мало знало и о том наречју, које је било књижевно и на највиднијем месту. Ha другој страни ствари су тада стајале много горе. [861]
Јагићев подстицај помогао је нарочито М. Решетар. Он је одмах иза тога израдио „Питања о говору простога народа“ и упутио их на све стране Босне и Херцеговине. Осим тога он је од новоосноване балканске комисије Бечке академије наука добио помоћ за своје дијалектолошке студије по Боци Которској, Црној Гори, Босни и Херцеговини, и као резултат свега тога дао је своја два знаменита и врло важна дела. [862]
О груписању српскохрватских, односно хрватскосрпских дијалеката, који почивају на континуитету и етногенези Јужних Словена y целини узето, почетком XX столећа дата је веома значајна литература, која свеобухватно сагледава овај проблем. [863]
Учени A. Белић дели штокавске дијалекте y две главне групе: призренско — тимочку и друго a) на екавске и б) на јекавске говоре. Док је кајкавску групу, као некад В. Ст. Караџић, сматрао за словеначку и издвајао је из уже српскохрватске, односно хрватскосрпске језичне заједнице, чакавску је проучавао интензивније, па и њу дели y чакавско-екавски и чакавско-икавски део и као једну подврсту узима чакавско-јекавски елеменат (у ластовском говору).
Призренско — тимочки говор има неколико значајних црта, већином непознатих осталим српскохрватским говорима: има полуглас; глас л, лъ или лу; губљење квантитета y наглашеним и ненаглашеним слоговима; нестанак падежа; употребу редуплициране личне заменице; употребу предлога за падежну службу и неке друге ситније појаве. Сам тај призренско-тимочки говор дао би ce даље сврстати: y тимочки и јужноморавски или призренски. У првом тимочком, гласови ћ и ђ прелазе y ч и џ, a y другом остају непромењени; y првом л ce чува или, y лужничком говору, прелази y лу, док y другом место њега долази у, лу ретко ль; y првом к и г ce пред е и и и y положају иза ј, њ, љ умекшавају, док y другом то не бива; тимочки
861. V. Jagić: Die Aufgaben der Erforschung der südslavischen Dialekte. SA aus dem Anzeiger der phil. — hist. Classe 1897, XI.
862-863. M. Rešetar: Die serbokroatische Betonung südwestlicher Mundarten (Schriften der Balkancommission I, 1900); isti: Der štokavische Dialekt. Schriften VIII, 1907. У овој студији, подвргао је M. Решетаp Белићеву класификацију наших дијалеката, доста оштрој критици. A. Белић је одговорно посебном студијом „О српским или Хрватским дијалектима“ — Глас САН LXXVIII, 1908 и оценом y Ročnik slawistyczny I, 184—202, M. Rešetar одговара y чланку „Zur Frage über die Gruppierung der serbokroatischen Dialekte“. — Archiv für slav. Philologie XXX, 1909. Завршну реч дао је A Belić: „Zum heutigen Stunde der serbokroatischen Dialektologie." — Roc. slaw. III, 1910. Више лично, него стручно, водила ce полемика између Белића и Решетара y „Бранковом колу“, год. 1909, бр. 3, 4, 7, 8, 11 и 17. A. Белић: Диалектологическая карта сербскаго языка, Спб. Статьи по славяновѣдѣнію II. исти. Дијалекти источне и јужне Србије. — СДЗб. I, Београд, 1905.
288
говор има члан, призренски нема; први има специјалне облике имперфекта на о, a други на -шем.
У екавске говоре Белић сврстава 1) косовско — ресавски дијалекат и 2) шумадијско сремски или средишњи. За први су карактеристичне ове црте: доследна употреба е за ѣ; задржавање старијег ступња акцентуације са једним одступањем повлачења краткога акцента са последњега слога на претпоследњи; слична употреба облика: генитив множине употребљава ce код свих именици и за локатив; датив једнине женског рода има увек е; инструментал једнине мушког и средњег рода има често и код тврдих основа см; наставак придевске промене увек е место и и још неке мање важне црте. Шумадијско — сремски говор није чисто екавски (у њему има нешто икавизама, међу којима је најзанимљивији компаративни наставак ији за ѣји); његови ce облици, углавном, слажу с јекавским; a акцентуација му је као херцеговачка.
Јекавски су говори: зетски, сјенички и херцеговачки. Зетски има полуглас; задржавање гласа х, који делимично прелази y к и ч.
(Дијалекти македонског језика)
Ha основу географске поделе Македоније, коју река Вардар дели на источну и западну Македонију, могу ce и дијалекти македонског језика поделити на источномакедонско и западномакедонско говорно подручје. Ова подела има своје корене y средњовековно доба, чему свакако треба додати уз западно македонско наречје и тиквешко — мариовски говор. Ова ce подела базира на изговору неакцентованих вокала и места акцента. У западномакедонском наречју акценат ce налази на одређеном слогу, и то трећем од краја воденицата, док неакцентовани вокали не подлежу редукцији. Међутим, y источномакедонском наречју, акценат није устаљен на одређеном слогу, већ он обично долази на један од последња три слога y речи. Али, y појединостима, има ту доста разлика између самих источномакедонских дијалеката. Што ce пак тиче неакцентованих вокала, на североистоку заступљени су говори с умереном редукцијом, a на југоистоку заступљени су говори y којима је редукција веома изражена. Прелазни појас између ова два наречја, чине костурско-лерински и мариовско-тиквешки говори. У овим говорима није обично акцентовање последњег слога. Ha крају, географско распрострањење рефлекса назала y македонским наречјима и дијалектима, говори о њиховој повезаности y географској регији запад — исток и слојевитости y опсегу север — југ. [864]
(Дијалекти y Бугара)
Ha концу, дијалекти y Бугара, чине посебно питање y дијалектологији Јужних Словена. У социјалистичкој епоси, та су истраживања, према речима Ст. Стоикова, пошла новим путем y научно истраживачком прегалаштву, y којој ce фази находе и данас. Ту је усмереност на првом месту на питању оформљавања дијалектских речника, са осталим пратећим питањима дијалекатске проблематике. [865]
864. Б. Конески: Историја македонског језика. Београд, 1966, стр. 11—12.
865. Българска диалектология. Проучавания и материали. Ed. Българска академия на науките. Институт за български език. София 1962—1974, кн. I—VII (кн. I, стр. 3—11).
289
Извесне карактеристичне црте српских источних и јужних и бугарских западних дијалеката и дијалеката Македонских Словена и касније Македонаца, развиле су ce из латинског (вулгарног) језика, који ce y доба Римског Царства говорио на Балканском полуострву. Латински супстрат је не само y основи многих речи, већ и y синтакси поменутих балканских словенских говора. [866] Свакако, ове су језичке особине, као културна генеза, продрле из романских дијалеката y словенске y време од VI до XIII столећа, спорадично, преко етничког и демографског шаренила обитовања словенског и романског становништва, понајвише y заједничким географским регијама. Томе треба додати и међусобне везе и пределе спајања и прожимања. За овим долази епоха асимилације Романа са Јужним Словенима, која ствара постулат за јаче утицаје латинског језика на јужнословенске дијалекте.
„Ово је истовремено доказ колико је много Романа могло нестати међу Словенима на Балкану, док су горње црте прешле из романских y наше дијалекте.” [867]
To пак сведочи о знатном уделу романског становништва y етногенези словенских племена и народа на Балканском полуострву.
Политичка премоћ и полет српске средњовековне књижевности на Балканском полуострву крајем XIII и почетком XIV столећа, били су од знатног утицаја на културно стваралаштво осталих балканских земаља средњега века. Старосрпски или српскословенски језик, продро је y бугарску књижевност, као и y дворску канцеларију бугарског цара Јована Срацимира. П. Сирку [868] је y својим студијама о књижевним односима између Бугара и Срба од XIV до XVII столећа, доказао да ce за последњих Немањића y XIV столећу српскословенским језиком писало y знатној мери y самим центрима бугарске књижевности: Видину, Софији и нарочито манастиру Рилу. Аналогно томе, Ј. Барбулеску је утврдио, да ce од XV столећа y извесним крајевима Румуније (кнежевине Молдавија и Влашка), y знатној мери употребљавао српскословенски језик. [869]
10.2. ГРЧКЕ ПОЗАЈМИЦЕ У ЈУЖНОСЛОВЕНСКИМ ЈЕЗИЦИМА: БУГАРСКОМ, МАКВДОНСКОМ И СРПСКОХРВАТСКОМ, KAO ОДРАЗ СИМБИОЗЕ И АСИМИЛАЦИЈЕ ВИЗАНТИНАЦА У ЕТНОСУ БУГАРА, МАКЕДОНАЦА И СРБА
Са гледишта филолошко лингвистичких проучавања овом проблему је y науци поклољена дужна пажња. Она ce углавном своди на грчки књишки утицај на бугарски, македонски и српскохрватски
866. O. Densusianu: Histoire de la langue Roumaine I, Paris, 1902.
867. A. Белић: Дијалекти источне и јужне Србије. Београд, 1905, стр. LXIX, 647.
868. П. Сырку: Очерки изъ исторіи литерар. сношеній Болгаръ и Сербовъ въ XIV—XVIII в. Спб., 1901, 76, 216—262.
869. I. Barbulesku: Kad su počele da ulaze u rumunski jezik najstarije njegove slavenske riječi. — Zbornik u slavu Vatroslava Jagića. Berlin 1908, str. 433—448.
290
језик. [870] Притом, истакнуто је да су извесне позајмице из ове проблематике дошле Јужним Словенима посредним путем преко турског или романских језика. Дакако, књишки утицај је играо знатну улогу y овој проблематици, али су њени корени дубљи и темеље ce на асимилацији и етногенези византијског етноса y бугарској, македонској и српској популацији, које су y дуготрајном историјском процесу свога етничког живота на Балканском полуострву, претопиле велики број грчке популације y Јужне Словене. Да ce не ради углавном о књишком утицају, већ о асимилацији и етногенези, грчког језичког супстрата y бугарском, македонском и српскохрватском језику, сведрчи чињеница што је знатан број грчких језичких позајмица сачуван y сеоској и занатској популацији, која је y минулој историјској прошлости била удаљена од књиге и књишког утицаја.
Из ове проблематике наводимо следеће термине: [871]
ГРЧКЕ ПОЗАЈМИЦЕ У СРСКОХРВАТСКОМ ЈЕЗИКУ, KAO ОДРАЗ СИМБИОЗЕ И АСИМИЛАЦИЈЕ ВИЗАНТИНАЦА У СРПСКИ ЕТНОС
Грчкa позајмица / Знaчење
Материјална култура — привреда
авлија — двориште
акор — нераст (неушкопљен вепар)
ангарија — кулук
буклија — пљоска
бурлати — мутити, бркати
васуљ — пасуљ
дикела — врста мотике
дисаге — бисаге
доксат — тробозан
друм — пут
зиђ — бакарна посуда од 2 оке
зуница — везен чохани појас
инка — левак
јагурида — незрело, на врху гиџе остало грожђе после бербе
какаризати — кокодакати
камара — соба, одаја, остава; стог сламе или сена
870. M. Fasmer: Die griechischen Lehnwörter im serbo — kroatischen, str. V; Д. Матов: Гръцко — български студии, стр. 21—49; A. Таховски: Грчки зборови во македонскиот народен говор, Скопје 1951; И. Поповић: Новогрчке и средњегрчке позајмице y савременом српскохрватском језику, стр. 199—232; cfr. исти: Питање хронологије грчких позајмица y источнословенским језицима, — Зборник радова Византолошког инст. V, Београд, 1958, стр. 101—107.
871. И. Поповић: Новогрчке и средњегрчке позајмице y савременом српскохрватском језику, стр. 203-231.
291
канавац — тканина за покривање каначика у канатарнику
каравија — каранфил
кација — ватраљ - посипка
кокало — велика кост
комбост — јело од купуса
копан — батак
крондир - кондир — бардак, ибрик
кукуљица — капуљача
кундре — ципеле
ламба — лампа; светиљка
ливада — ливађе
мађер — манастирски кувар
мастика — врста ракије
месаљ — пешкир за увијање теста у наћвама
мирођија — зачин, биљка
мистрија — зидарска алатљика
мито - мето - ометиште — поклон из користољубља
окаљке — наочаре
ора — време погодно за рад
ориз — пиринач
паламида — врста корова
палата — дворац
панађур — вашар, сајам
парасина — запуштен виноград
параспурац — њива необрађена
паспаљ — ситно брашно које отпадне при млевењу
патарица — гигаља, штап
пексимит — двопек
пелекарит — градити нешто
пелихор - пелинхор — врста забрана
писа — катран
питија - пиктија — сос од меса
пилица — стуб
пинокот — даска — за — хлеб
пирун — виљушка
праз — праса, прази лук
прналика — ситна шума
ровит — мек, растресит
синор — атар сеоски
сирада — первез на сељачкој сукњи
сомун — кисео хлеб с квасцем
срма — сребро
стасина — остава, шупа
291
стомна — крчаг, тестија
темељ — база, главница, основа
тиганица - тигањица — приганица, уштипак
трон - троњ — кревет, сојаница
трпан — врста српа
трпеза — сто за ручавање обедовање
ћелија — одајица, собица
ћерамида — врста црепа
ћирица — трговачки ученик, шегрт
ума — врста земље иловаче
фурна - фуруна — пекара
цивун — ципун; врста прстена
црга — черга, поњава
шиник — мера за жито; бучук
Разноврсии термини
аран — харан, добар
аспида — змија отровница
варварин — дивљак, непросвећен
гумати — прождирати
гусар — разбојник
дафина — врста дрвета
изогравено — украшено
исполај — заврши, у здрављу, живео
јеремичак — цвет од дафине
ката — сваки
клисар - клисарица — црквењак, жена црквењак
кокона — грађанка
корам — трбух
котобан — бан, првак
котобанити — се држати се као бан
кукла — лутка
лауса — породиља до 40 дана после порођаја
мартуф — сведок
мустаћ — брк
пеза — подводачица
петраиљ - патриал — врста свештеничке одежде
позметар — осветник (Пољаница у јужној Србији)
попадика - попадија — попова жена
припше — изгледа
прћија — мираз
стасат — порасан, сазрео
сунтулија — амбис
тупан — бубањ, гоч
ћесар - кесар — цар
293
Религија и веровања
аро — неман, ђаво
јаникара — чудовиште, чумина сестра
јелеј — уље за кандило (освештано)
јерес - јеретик — одступање - одступник од уобичајених схватања
калуђер — монах; постоји и врста крушака „калуђерке"
костадинка — пара цара Костадина, по народном веровању доноси срећу у трговини
ламна - ламја — чудовиште, аждаја
литургија — славски колач, култни хлеб; култна молитва
мађијешница - мађијар — врач, жрец
манђије - мађије — враџбине
метанисати — клањати се дубоко
орисница — суђаје, суђенице
парастос - парастас — помен ритуални за умрлога; посмртни
обред
параанђели — врховни анђели
поскорница - поскурник — култна шараљка
проскура - поскура — нафора, — култни — хлеб
рипида — црквена — утвара — у — молитвама — и — ритуал-
ним — обредима
стухаћ — здухач, здувач,
тримирене — пост од три дана, у току којег се једе свега једаред
тудоричене — пост за Тодорову суботу
Известан број ових термина заступљен је и y црногорског народа, где је утицај Византије приспео углавном преко српске симбиозе и етногенезе.
За термине из области хришћанске религије, сасвим је јасно да су примљени y Јужних Словена преко хришћанске цркве, од којих су y средњем веку Бугари, Македословени и Срби и примили источно хришћанску веру. Исто тако, потребно је констатовати, извесни термини су примљени и путем друштвеног уређења средњовековне Византије, на чијим темељима ce и развијао феудални поредак y Бугара и Срба средњега века. Али ипак, изнад свега ce истиче византијско — јужнословенска симбиоза, из чега произилази знатан удео Византинаца y етногенези Бугара, Македонаци и Срба. [872]
872. Cfr. И. Поповић: на нав. месту.
294
10.3. ТУРЦИЗМИ У ЈУЖНОСЛОВЕНСКИМ ЈЕЗИЦИМА, KAO ОДРАЗ ТУРСКОГ КУЛТУРНОГ УТИЦАЈА (СРПСКА И ХРВАТСКА ГОВОРНА ЗОНА)
У јужнословенским језицима налази ce обилат број турцизама. Када ce има y виду 500 година турске владавине на Балканском полуострву (1371—1912), сасвим је разумљив огроман утицај источњачке културе на балканске Словене, која је долазила јужнословенским народима како путем турске државне администрације, чаршијског живота, војске и ислама, тако и путем заједничког живота y истим географским регијама на Балкану. И, што је важно истаћи, тај утицај није био насилан, већ ce он развијао као историјска неминовност y складу са феудалним поретком на чијем су ce челу налазили турска државна власт и феудално друштво. Ширење осталих источњачких израза y јужнословенским језицима, дошло је исто тако посредством Турака. При томе, извесна улога пада за ширење турцизама y српским, хрватским, македонским и бугарским говорним зонама и на Цинцаре и Арбанасе, који су y многим географским регијама живели y мешавини, каткада и симбиози, са пометнутим јужнословенским народима, предајући им y наслеђе, поред термина својег језика и турцизме, са којима су исто тако богати њихови језици, односно код којих је y много случајева турски језик био језик чаршијског пословног споразумевања. Ha овом месту, сагледаћемо y кратким потезима, турцизме y српском и хрватском језику. Уосталом, Исток је, a посебно турски етнос, одиграо значајну улогу y културном континуитету и етногенези Бугара, Македонаца, Срба, Хрвата, Муслимана, a делимично и Црногораца. Свакако, томе треба додати и остале савремене балканске народе: Румуне, Грке, Арбанасе и др.
У недавно издатом речнику турцизама A. Шкаљића, наведено је 6878 речи (турског, арапског или персијског порекла), попримљених y српскохрватски језик. Од тота долази на верски живот и обичаје 670 термина; друштвено-правно уређење и администрацију 453; војску и ратну опрему 279; грађевински материјал, кућу и помоћне зграде 167; трговину и новац 172; занатство 286; одело, обућу, накит и козметику 281; јела и пића 212; житарице, поврће, воће и цвеће 200; коњарство и коњска опрема 119; пољопривредне делатности 58; медицину и здравство 99; астрономију 9; музичку традицију 101; социјалну структуру 81; анатомију људског и животињског тела 59; боје 73; метале, рударство и хемијске елементе 34; платно, вез и конац 79; кожарство 14; транспортна средства 19, родбинске називе 31; природу и природне појаве 20; време и народни календар 27. Поред тога, помињемо, на глаголе долази 802, a на придеве 464 речи. [873]
873. А. Шкаљић: Турцизми y српскохрватском језику. Сарајево, 1965. I.
О турцизмима уопште, стр. 11—23 и Рјечник, стр. 65—662. Cfr.
Т. Muftić: Prilog semantičkom izučavanju arabizama u srpskohrvatskom jeziku, — Prilozi za orijentalnu filologiju, XVIII—XIX. Sarajevo, 1973, str. 59 sq.
Из те и сродне проблематике cfr.
Fr. S. Kuhač: Turski živalj u pučkoj glazbi Hrvata. Srba i Bugara. — Glasnik Zemalj, muz. X, Sarajevo, 1898, str. 175—217, isti:
Türkische element in der Volksmusik der Croaten, Serben und Bulgaren. Wissen. Mitt. B. H. VI, Wien 1899, str. 545—584;
Ст. Младеновъ: Турско — български успоредици въ областьта на гатанкитѣ. — Известия на Народния етнографски музей въ София, VII. София 1927, стр. 115—120 (sic! обухваћени и Македонци);
С. Чилингировъ: Турски пословици, поговорки и характерни изрази. — Известия на Народния етн. музей в София III (1923), стр. 59—65.
Cfr. Б. Ђурђев: О утицају турске владавине на развитак наших народа. — Годишњак Историског друштва Б. и X. год. П. Сарајево, 1950.
295
У групи турзицма, има знатан број речи y српској и хрватској говорној зони, које су ce одомаћиле без замене, a потом известан број речи може добити замену, али ce она за њих не тражи, тако да ce те речи афирмишу као домаће. Ha концу, има речи y групи турцизма, које имају покрајински или локални говорни значај.
Турцизми y материјалној и духовној култури главнине јужнословенских народа, продрли су на вишеструке начине. Углавном ради ce о културним позајмицама додирима и мешањима јужнословенских и источњачког турског етноса. Напоредо с тим, истичу ce и следећи елементи и појаве y прихватању турцизама y говорним зонама српског и хрватског језика: разне администрације, служење y турској војсци и додири с војском, што постепено продире и y целокупни привредни живот балканских Словена спрског и хрватског језичног подручја, како y насељима, тако и y језику породице и друштва, као средство дневног и животног саобраћаја y говору најширих слојева и најзабаченијих руралних агломерација и урбанизираних насеља. Исто тако овај проблем је отелотворен и преко балканских Муслимана, исламске религије, Аромуна, нарочито оних који су ce асимиловали y Србе и Хрвате. To је местимично поспешено и преко наших људи, школованих y исламским центрима Блиског истока. [874]
Из ове проблематике наводимо следеће термине:
ЗНАЧАЈНИЈИ ТУРЦИЗМИ СРПСКЕ И ХРВАТСКЕ ГОВОРНЕ ЗОНЕ
Typцизaм (термин, порекло) / Знaчeњe
Пољопривреда
арпаџик (тур.) — црвени лук за сејање
берићет (арап.) — обиље, обилан род, усеви
дуван - духан („) — биљка и производ, употребљава ce за уживање
зумбул (перс.) — пролећни цвет
јоргован („) — пролећна цветна биљка
лала („) — „ „
лимун („) — биљка и плод
874. Р. Skok: Južni Sloveni i turski narodi. JIČ II, 1—4 (1936), str. 1—15, где је свеобухватно сагледан културни утицај турских народа на јужнословенске народе; исти: Прилози проучавању турцизама y срп. хрв. језику, — Славиа XV Praha, (1937—1938), 166—190; A. Шкаљић: нав. дело, стр. 11—12.
296
памук (перс.) — биљка и плод
пиринач („) — „ „ (ориз)
шимшир („) — зимзелена биљка
Метали
бакар (тур.)
челик („) — врста техн. гвожђа
туч („) — бронза
Занати u алатљике
алат (арап.) — оруђе
абаџија (арап.) — тур. кројач народног одела
ашчија (перс.) — тур. кувар
белегија (тур.) — камен за оштрење сечива
бербер-берберин (тур.) — перс. занатлија који брије
бојаџија (тур.) — занатлија који ce бави машћењем (бојењем, фарбањем)
бургија („) — сврдао, бушилица
занат (арап.) — стручна профес. радиност
калуп (перс.) — образац
касапин (арап.) — месар
терзија (перс.) — кројач
тестера („) — пила
Кућа и окућница
амбар - хамбар (перс.) — житница, пољопр. зграда
башча - башта („) — врт
бунар (тур.) — јама са подземном водом
вајат - хајат (арап.) — одаја, клијет, кућица
дувар (перс.) — зид
кавез - кафез („) — крлетка
капија (тур.) — врата
кула (арап.) — утврђена зграда, обично од камена
магаза („) — магазин
оџак (тур.) — димњак
пенџер (перс.) — прозор
сокак (арап.) — улица
амам - хамам („) — купатило
чардак (перс.) — двоспратна кућа, са тремом, балконом
чесма („) — извор
Покућство и посуђе
асура - хасура (арап.) — рогожа (од шевара или сламе)
барјак - бајрак (тур.) — застава, стег
бакрач („) — бакарни котао, котао
297
бешика (тур.) — колевка
душек („) — мекана простирка (вунена или памучна)
ђугум („) — бакарна посуда за воду са ручком и широким грлићем; може бити и глинена
јастук („) — узглавље
јорган („) — мекани покривач (вуна, памук, перје)
кашика („) — ложица
машица - маша (перс.) — ожег, железна штипавица
маказе (арап.) — ножице, шкаре
мердавине („) — стубе - слубе
реза („) — затварач за врата
сандук (тур.) — ковчег, шкриња
сахан - сан (арап.) — бакарни тањир
сач („) — вршник
сеџада - серџада — ћилимче, простирка
синија (тур.) — трпеза
софра (перс.) — „
тепсија (тур.) округла, првобитно бакарна посуда
тестија („) — земљана посуда за воду
торба (перс.) — већа кеса, врећица
ћебе (тур.) — ткани покривач
чаршаф - чаршав (арап.) — платнени прекривач
черга (перс.) — шатор, колиба, покровац
џезва (арап.) — посуда за кување кафе
шатор (перс.) — чадор
Одећа, обућа и накит
антерија (арап.) — м. и ж. горња хаљина
белензук (тур.) — наруквица, гривна
бурма („) — прстен, y облику колута без украса
долама („) — м. и ж. дуг хаљетак
ђердан (перс.) — огрлица
јелек (тур.) — м. и ж. хаљетак без рукава
калпак („) — врста м. капе
копча - ковча („) — кукица
либада (арап.) — м. и ж. дуг хаљетак
мамуза („) — оструга
марама („) — убрус, ручник
местве (тур.) — кожна мекана обућа
минђуше (перс.) — наушнице
нануле (арап.) — отворена обућа (дрвена)
папуче (перс.) — плитка кожна обућа
пафте („) — копче
сандала (арап.) — врста обуће
298
сат - сахат („) — часовник
ћурак (тур.) — капут украшен крзном
фес (арап.) — м. и ж. капа, обично црвене боје, ређе црне и сл.
чакшире (тур.) — м. хаљетак, широк или узан
чарапе (перс.) — мекана плетена обућа
шалваре („) — м. и ж. широке гаће
Оружје
кама (тур.) — бодеж, оштар с обе стране
кубура („) — мала пушка
куршум („) — хитац, зрно из пушке
топ („) — артиљ. оружје
фишек („) — метак
Јеља и пића
баклава (арап.) — врста слатке пите
боза (перс.) — освежавајуће пиће начињено од пројаног брашна
бурек („) — врсте пите
ђувеч (тур.) — врста јела
зејтин (арап.) — уље
јуфка (тур.) — резанце
кавијар („) — икра посољена
кајгана (перс.) — јело од jaja (пржено)
кајмак (тур.) — скоруп
капама („) — врста јела
кафа - кава (арап.) — биљка, плод и напитак
мусака („) — врста јела
пилав („) — врста јела
ракија („) алкох. пиће
салеп („) — биљка и пиће (топло)
сирће (перс.) — оцат
туршија („) — укисељено поврће (јело и салата)
халва - алва (арап.) посластица
шербег („) — слатки напитак
шећер (перс.) — прех. артикал
шира („) — слатко вино
шкембићи („) — врста јела
299
Музички ииструменти
гајде (арап.) — дувачки муз. инструменат
деф („) — ударни музички инстр.
зурна - зурла (перс.) — дувачки инстр. са писком
кавал (тур.) — врста свирале
тамбура (перс.) — ударни жич. инструменат
ћемане - ћимане („) — виолина
шаргија - шаркија (арап.) — више жичани инструменат
Различити називи
адмирал (арап.) — највиши чин y морнарици
ајдамак (тур.) — батина, мотка, тојага
бакалин (арап.) — трг. колонијалном робом
баксуз (тур.) — несрећник
бакшиш (перс.) — поклон
боја (тур.) — фарба
буразер (перс.) — брат
бусија (тур.) — заседа
вересија (перс.) — купопродаја на почек
дембел - дембељ (тур.) — нерадник, ленштина
дурбин („) — двоглед
дућан (перс.) — трг. радња
душман - душманин („) — непријатељ
зулум (арап.) — неправда, насиље, терор
зумба (перс.) — прободац
инат (арап.) — пркос, каприц
кирија („) — закупнина, закуп
кавга (перс.) — свађа, препирање
кадифа (арап.) — свилена тканина (фина врста)
катран („) — врста текућине, добивена од борове смоле
комшија (тур.) — сусед
конак („) — преноћиште, ноћиште
кусур (арап.) — надопуна y ситном новцу
мегдан - мејдан („) — двобој и др.
мерак („) — уживање
мелез („) — мешанац, укрштанац
механа (перс.) — крчма
мираз (арап.) — имовиснко наслеђе
муштерија („) — купац, који нешто жели
нафака („) — добра срећа
нишан (перс.) — циљ, мета
ортак (тур.) — компањон
пара (перс.) — новац
300
севап (арап.) — доброчинство (ради награде на другом свету)
сеиз („) — коњушар
туткал (тур.) — врста лепила
ћопав (перс.) — хром, шепав
ћосо („) — голобрад
ћумур (тур.) — дрвени угаљ
ушур (арап.) ујам за услугу казана за печење ракије и увек y ракији; друге врсте ујма и пореза
хабер - абер („) — вест, глас
хајдук - ајдук („) — одметник од власти
хамал - амал („) — носач
харач („) — врста личног пореза
чобан (перс.) — пастир
џелат (арап.) — крвник, извршитељ смртне казне
Митологија
аждаја (перс.) — митолошко биће с једном или више глава
ала - хала (тур.) митолошко биће велике снаге и моћи; зло натприродно биће
Религија
курбан (арап.) крвна жртва; крвна жртва за Курбан бајрам
хамајлија - амајлија („) — талисман
Ha концу, помињемо, да ли је ова културна позајмица y српском и хрватском језику вршена посредно или непосредно, тешко је овом приликом рећи. Свакако, била су заступљена оба утицаја, махом испреплитано, тако да су кроз неколико столећа, y склопу разноврсних балканских регија, више народне популације: јужнословенске и турска, утицале једна на другу; што ce овом приликом одразило утицајем турске популације на јужнословенске народе наведених језика. Уз то, можемо мислити да је ту и тамо било и знатне симбиозе и турског удела y етногенези Јужних Словена српског и хрватског језичног подручја, и то како вољног, тако и насилног или силеџијског зулумског. Са том ce појавом уосталом сусрећемо и код јужнословенских народа Македонаца и Бугара, као и код балканских народа: Грка, Румуна, Влаха и Арбанаса. [875]
875. О утицају турске текстилне орнаментике, на бугарску истоврсну орнаментику cfr. И. Коев: Принос към изучавање на турската народна везбена и тъканна орнаментика в Лудогорието. — Известия, кн. III (1958), стр. 65—113.
301
11. САВРЕМЕНИ ЈУЖНОСЛОВЕНСКИ НАРОДИ
Из бројних проблема и појава, како материјалне тако и духовне културе, коje су од балканских старинаца доспеле y јужнословенске народе путем етногенезе, које смо размотрили y овој расправи, јасно ce види порекло, постанак и етнички развој савремених јужнословенских народа, кроз разнородна етничка раздобља: епоху племена и етничких скупина; епоху племена и народа и на крају епоху народа и нација. Ради свеобухватности ове проблематике, посебно истичемо следеће.
11.1. БУГАРИ
Међу савременим балканским Словенима, Бугари чине посебан народ, како по својој протоетничкој историји, тако и по етногенези с почетка средњег века. [876] Ta посебност y ствари је и изузетна специфичност. У суштини, Бугари су y својој етногенези, поред словенских елемената, који су ce накалемили путем етногезене на њихово турскотатарско порекло, на Балканском полуострву попримили y својој етногенези трачки етнос. Kao што је y науци познато, Трачани су припадали северноевропској плавој антрополошкој групацији. Ha Балканском полуострву, затекли су, као дошљаци, древно становништво, које је било малоазијског порекла; a које је имало доста високу културу. С тим старим становништвом измешали су ce Трачани и y дуготрајном историјском процесу оформили су ce y јединствен трачки народ. Мешајући ce тако y антрополошком погледу, они су примили обиље елемената и од њихове културе. Доласком Бугара, тако оформљен трачки народ, асимиловао ce y Бугаре. Асимилација и претапање трајало је кроз неколико столећа. Ратна суровост трачких племена и презирање смрти, уткани су y етногенезу бугарског народа.
Посебну улогу y етногенези Бугара имали су јужнословенски народи: Срби и Македонци. Наиме, знатан број етничких скупина ових народа, y старијој историјској средњовековној прошлости, асимиловао ce с бугарским етничким скупинама, претапајући ce y бугарски етнос, који данас живи y Бугарској.
Напоредо са изнетим, вредно је помена да су местимично и византијске етничке скупине, асимиловане y бугарски етникон. Ова асимилација ce одиграла исто тако y средњовековно феудално доба.
Древни балкански сточарски народ Власи, имали су исто тако удела y етногенези бугарског народа, са којим су ce асимиловали и y Бугаре претопили, a било је и претакања Аромуна (Цинцара) y бугарски етнос.
876. Cfr. Р. Skok: Etimologijsku rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, knj. I Zagreb, 1971, str. 228—229. По постанку то је назив турскотатарског племена = „мешанац“ (остале хипотезе о постанку и значењу имена види тамо).
302
У рударским регијама, крајем средњег века, било је асимилације Саса са бугарским етносом, тако да извесног удела y етногенези Бугара имају и Саси.
Ha концу, мора ce поменути и турски утицај и улога y континуитету источњачке, посебно турске културе y бугарској култури, a делимично и етногенези. [877]
11.2. ЈУГОСЛОВЕНИ
Првих столећа новога века, јавља ce y Јужних Словена појава термина Југословенин, као populus. Он ce темељи на зачецима илирског покрета, који има извесну одређену улогу y минулој прошлости Јужних Словена. To је доба када ce јављају уједињени грбови: Босне, Србије, Славоније, Хрватске, Далмације и Приморја, a потом ce придодају и македонске земље. To је y ствари књишка идеологија југословеског уједињења, која је 1595. године достигла врхунац своје узлазне моћи, обухватајући и глорификујући словенску царевину y смишљеном и чврстом братству. Ове идеје y балканских Словена, a ту и тамо и Муслимана, зраче местимично све до конца XIX столећа, a местимично и иза тога времена, и носе y себи све одлике и карактеристике своје епохе: феудализма и настанка и развоја капитализма y балканским земљама. [878]
Овај ce термин јавља као етникон и y XIX и XX столећу y време капиталистичке епохе, са значно измењеном функцијом, на бази братства и јединства југословенских народа.
877. Cfr.
Ангелов Д.: Образуване на българската народност, София 1971;
Белева М.: Синтеза на етническите елементи в българското народно облекло. — Известия на Етнографския институт и музей. София 1965, кн. VIII, стр. 65—75;
Георгиев В.: Генезисът на балканските народи. „Етногенезис и културно наследство на българския народ“. София 1971;
Гандев X.: Българската народност през XV век. Демографско и етнографско изследување. София 1972;
Литаврин Г.: Болгария и Византия XI—XII вв. Москва 1960;
Митова — Джонова М. Д.: Археологически данни за селската носия в северозападна България през XIV в. — Известия на Етн. инст. с музей, кн. III, БАН, София 1958, стр. 51—59;
Романски Ст.: Етнични проблеми y южните славяни от езиково гледиште. — Sbornik I sjezdu slovanských geografu a ethnografu v Praze 1924. Praha 1926, str. 355—358;
Станчев C.: Славяни и Прабългари в старобългарската култура. „Археология“, № 4. София 1964.
878. Cfr. A. Соловјев: Постанак илирске хералдике и породица Охмућевић. Гласник Скопског н. др. XII, Скопље, 1933, стр. 105—107; М. Динић: Реља Охмућевић. Историја и предање. Зборник радова Византолошког института, књ. IX, стр. 95—117. У новије време, y социјалистичкој епоси развоја Јужних Словена и осталих балканских народа, овај термин ce исто тако негује, као ознака етникона, на темељима ознаке братства и јединства југословенских карода. Према томе, отаџбина овом и оваквом социјалистичком називу, јесте СФРЈ.
303
11.3. МАКЕДОНЦИ
Македонски Словени или Македословени, y својој етничкој историји заузимају посебно место међу балканским Словенима или Јужним Словенима. Македословенски етнос ce развијао y једној специфичној историјској прошлости од VI до XVI столећа. У првим фазама своје историјске прошлости, словенска племена и скупине, који су сачињавали Македословене, простирала су ce од Дунава, преко тимочке долине, јужноморавском долином и Повардарјем, све до Солуна. Ова су племена попримила y свој популациони фонд бројне народе и пламена на Балканском полуострву, који су обитавали y датим географским регијама. Од њих помињем Дакоромане, Трачане, Дарданце, [879] Илире, Византинце и Македоромане. Сви су они мање или више, спајаући ce и прожимајући ce са Македословенима, оформили y дуготрајном историјском процесу од хиљаду година Македонце, односно данашњи македонски народ. Свакако, томе треба додати и извесне популационе скупине Срба, Саса и Бугара, који су ce исто као и наведени балкански старинци, понајвише путем симбиозе, y наведеном историјском процесу, неки кроз хиљладу година, a неки само кроз столећа, претопили y Мацедословене, односно Македонце. Овај витални јужнословенски народ, успео је да створи своју посебну културну баштину, која је столећима зрачила међу остале народе на Балканском полуострву, посебно међу Јужне Словене, a и знатно изнад њихових граница међу остале Западне и Источне Словене.
Цео појас етничких скупина који ce протеже с обе стране данашње државне градице између Југославије и Бугарске, од Дунава на северу до Грчке на југу (Шопови — Торлаци), од старине чини становништво македонсловенске етногенезе. Оно ce y дуготрајном историјском процесу биствовања претопило, с једне стране y Србе, a с друге стране y Бугаре, и то y наведеном етничком и географском појасу од Дунава до Врањске Пчиње на југу Србије са српске стране y Србе, a са бугарске стране државне границе y Бугаре. Но, и поред тога, иако је прошло петнаест векова њихове етничке историје, ти становници су сачували местимично y реткој свежини извесне појаве менталитета све до данашњих дана, које су y ствари саставни део македонске културне баштине и етноса. To ce нарочито испољава y српског становништва од Црне Траве на северу, па до Врањске Пчиње и Прешевске Моравице на југу, те Криве реке, Доње Мораве, Горње Мораве, Сиринића, Сретачке жупе и Горе и Опоља на Косову. Народни обичаји, веровања и уопште живот како градског становништва, тако и сеоске популације, a y знатној мери и народни говор, y основи су древна баштина Македонских Словена, чија су ce племена и етничке скупине понајдуже y своме македословенском етносу сачувала баш y овим пределима.
879. У Македонаца y Скопској Црној гори постоји једна веома карактеристична пословица, која подсећа на дарданско културно наслеђе y македонској етногенези. Пословица гласи: „Дардаган га напраи" (Сасвим сам га наружио).
304
У духовној култури Македонаца и Срба. y пограничним географским регијама Скопске Црне горе, Скопске котлине, Жеглигова и Кумановске Пчиње (Македонија) и Горње Мораве, Изморника, Криве реке (Косово) и Врањске Пчиње, Прешевске Моравице и врањског Поморавља (југ Србије), запажа ce y неговању и репродуковању епског стваралаштва и музичког мелоса, јединственост. Заправо, ови предели са својом популацијом, чине једнообразни културни круг музиколошког културног стваралаштва. To нас руководи да устврдимо да ce y овом случају ради о вел(и)кој стродности етничких група македонског и српског народа на овом подручју. Управо, то ce темељи на јединственој македонској етногенези y српској популацији наведених регија, која ce од древне старине сачувала као македонски прежитак. И, што је нужно нагласити, становништво ових географских регија, имало је y прошлости сродне економско — историјске услове свога развоја и живота, a скупно почива на етногенези Македословена од Дарданаца, Илира и Трачана који су обитовали y овим крајевима.
Има једна веома карактеристична народна српска опаска, y становништва Прешевске Моравице: „Ми нисмо ни Срби, ни Македонци, ни Бугари, ми смо мелезари“ ! [880] (Флотантна националност).
Становништво поменутих предела Србије и Косова не чини никакво етничко шаренило, напротив, оно је јединствено српско, али y својој етногенези ce темељи на македословенској популацији.
У време средњовековне бугарске и српске владавине македонским земљама и македонским етничким скупинама и племенима, y државној и црквеној управи, положаје на врховима заузимали су једно кратко време Бугари и нешто дуже Срби, понајчешће разни династе и црквени великодостојници пријатељи бугарских и српских владара. У ствари то није био одраз неке националне бугарске и српске политике, већ ce ради о тежњама господарства бугарског и српског феудалног племства, y освојеним областима које су дотад биле под византијском доминацијом. [881]
Крајем средњег века Македословени ce оформљавају y македонски етнос. Тако, y XV столећу, главна популациона маса y Македонији били су Македонци. [882] Међутим, ту и тамо била је и српске и нешто бугарске популације, a затим влашке, Саса рудара, Турака, који су као повлашћени феудални сталеж владали Македонијом, Грка, Јевреја и других.
880. Забележено августа месеца 1966. год. од Срба y Бујановцу.
881. Cfr. Г. Острогорски: Византија и Словени. Београд, 1970, стр. 195.
882. Г. Паликрушева — A. Стојановски: Дебарската област во шеесетите години на XV век. — Гласник на Институтот за национална историја XIII, 1—2, Скопје 1969, стр. 37—55; исти: Етничките прилики во северозападна Македонија во XV век. ЈИЧ, 1—2, Београд, 1970, стр. 33—39; М. Соколовски: Осврт на састав становништва западне Македоније y XV и XVI веку, ЈИЧ, 1—2 (1970), стр. 22—28.
305
У XVI столећу, већ су ce српска и бугарска популација биле претопиле y македонски етнос. Процес претапања саских рудара (кратовско — злетовски рудници) y Македонце, одиграо ce исто тако y XVI столећу. [883]
Од половине XV столећа (1455), y историјским изворима увек ce разликују посебни етникони. [884] Македонци, [885] Срби и Бугари, што ce надаље y XVI, XVII и XVIII столећу све више и очитије истиче и наглашава.
Ha крају, помињемо, од половине XV па до краја XIX столећа, запажа ce y знатном броју асимилација влашког и цинцарског (аромунског) становништва y македонски етнос.
Петовековно ропство под Турцима, заједно са осталим балканаским народима, задесило је и македонски народ. Први корени постанка и развоја македонске нације, свакако да су, као и осталих балканских народа, новијега датума, негде на измаку XVIII столећа. [886]
Народноослободилачки ратови и устанци Македонаца кроз сто лећа су били веома значајни и бројни. Ha концу, они су и уродили плодом народне слободе тек y другом светском рату, кроз социјалистичку револуцију заједно са осталим народима и народностима Југославије.
11.4. МУСЛИМАНИ
Муслимани као народ y Југославији y својој етногенези почивају углавном на словенизираном влашком — романском етносу. Дакако, томе треба додати за западне балканске земље, где су y раном средњем веку обитавали Готи и извесне елементе готског етноса, који је y средњовековно доба већ био словенизиран, y ствари исповедајући и припадајући богумилству. Све је то становнишво y својој дотадашњој хришћанској вери било лабилно. Жестоко прогањани од хришћанства и световне средњовековне феудалне власти широм балканских земаља, богумили су десетковани. Међутим, њихов покрет није уништен, већ је имао карактер двоверства. Доласком Турака на Балканско полуосгрво крајем средњег века ислам је нашао најпогодније тло баш y тим богумилским јужнословенским етничким скупинама и y етничким групама славенизираних Гота, Дакоромана (румунски Власи) и Македоромана (македонски Власи), понајвише y Босни и Херцеговини, деловима Црне Горе, Србије са Аутономном
883. Г. Паликрушева — A. Стојановски: Етничките прилики во северозападна Македонија во XV век. ЈИЧ, 1—2, стр. 22—28.
884. A. Стојановски — И. Ерен: Кратовска нахија во XVI век. ЈИЧ, 1—2 (1970), стр. 71—72.
885. Г. Елезовић: Турски споменици I, 1, Београд, 1940, стр. 587. (У једном старом запису стоји: „предель макѥдонскихь“).
886. Cfr. Д. Зографски: Процес конституисања македонске нације. ЈИЧ, XIII, 4 (1969), стр. 11—22; Д. Ташковски: Рађање македонске нације, Београд, 1969, стр. 1—217.
306
Покрајином Косово и Македонији. Крајем средњег века и y новом веку, турске власти су то становништво називале Бошњацима (Босна, Херцеговина, Новопазарски санџак); y Македонији то је становништво било познато понајвише под именом као Торбеши. Њихов језик називан је именом „бошњачки“, „бошна(к)че“, док су га Арбанаси називали још и „шкеништ“ (словенски) језик. [887]
Напокон, y муслимански етнос y Југословији, исто тако, y древној старини, уткани су бројни елементи културне баштине дарданско-илирских племена и сточарских скупина балканских Влаха, са којима ови y првобитној фази свога етничког настанка и развоја чине једну етничку целовитост; попримајући касније и бројне словенске културне тековине: Срба, Црногораца, Хрвата и Македонаца.
Дакако, путем ислама и посебно женидбеним везама, y муслимански етнос y Југославији, уткана је делимично арбанаска и турска компонента етничке и културне баштине. [888]
11.5. СЛОВЕНЦИ
По својем географском положају С.ловенци су од давнина имали посебно и веома значајно месту y етничкој заједници Јужних Словена. Били су на удару многих народа, племена и етничких скупина, столећима, и што је вредно истаћи, увек су одолевали страним завојевачким експанзивним асимилацијама; као тврд орах, чувајући свој словеначки етнос. [889] Још y раном средњем веку Словенци ce мешају са извесним древним народима Панонске низије, a на првом месту са Обрима и Келтима, a потом и са Романима и Германима. Обарско и келтско присуство y етногенези Словенаца је очито, a претапање романских етничких скупина, нарочито на словеначким
887. Cfr. Младенов y Вајгандову Balkan Archiv-u I, стр. 53—54; Гр. Чремошник, Просвета, XXI (1937), стр. 10—10; 17. Скок: Лингвистичка проучавања несловенског становништва Скопске котлине, Скопље, 1941, стр. 2, 5 (посебан отисак из Годишњака музеја); cfr. Р. Skok: Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, knj. II. стр. 497—488.
888.
Đaković L.: Istorijski aspekti nacionalnosti, u Bosni i Hercegovini. — Pregled, № 9, Sarajevo, 1967;
Jokanović V.: Elementi koji su kroz istoriju djelovali pozitivno i negativno па stvaranie bošniaštva kao nacionalnog pokreta, „Pregled“, № 8—9, Sarajevo, 1968;
Kreševljaković H.: Odakle i šta su bili bosansko — hercegovački Muslimani. Kalendar „Danica“ za 1916. godinu, Zagreb 1915;
Kulišeć S.: Razmatranja o porijeklu musl'mana u Bosni i Hercegovini. — Glasnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu, knj. VII, Sarajevo, 1952;
Purivatra A.: Nacionalne koncepcije Jugoslovenske muslimanske organizacije. — JIČ, № IV (1969), str, 141—148;
Solovjev A.: Nestanak bogumilstva i islamizacija Bosne. — Godišnjak Društva istoričara B. i H. I. Sarajevo. 1949;
Sućeska A.: Historijske osnove nacionalne posebnosti bosansko-hercegovačkih Muslimana. — JIČ, № IV (1969), str. 47—54;
Handžić A.: Etničke promjene u sjeveroistočnoj Bosni i Posavini u XV i XVI v. — JIČ, № IV (1969), str. 31—37;
Hadžijahić M.: Turska komponenta u etnogenezi bosanskih Muslimana. „Pregled“, br. 11—12, Sarajevo, 1966;
Čubrilović V.: Poreklo muslmanskog plemstva u Bosni i Hercegovini. JIČ, br. 1—4, Beograd, 1935.
Ekmečić M.: Odgovornaа neke kritike „Istorije Jugoslavije" (XIX vijek). JIČ, 1—2. Beograd, 1974, str. 224—230.
889. Lj. Hauptmann, Njiva II, str. 118.
307
планинским регијама и Приморју, било је бројно и свеобухватно. Ha тим етничким скупинама, племенима и народима, почивају словеначке етничке скупине, племена и народ, кроз етничку асимилацију од неколико столећа y средњовековно доба. Свакако, томе треба додати и извесна каснија додавања хрватског, српског, мађарског, талијанског и аустријског етноса, који је словеначки етнос апсорбовао y своју популациону масу. Ту и тамо, било је поред дога и других сличних етничких асимилација, где ce истичу франачка претапања y словеначки етнос.
И поред разноврсних етничких утицаја разних старинаца на Словенце, то је народ који је y своме менталитету и народном животу, материјалној и духовној култури, задржао понајвише древних словенских прежитака, који су били баштина Старих Словена.
Од XV столећа, наводи ce y изворима и литератури народност словенска, која y ствари обележава словенски језик, a не нацшу Међутим, појам нације y Словенаиа јавио ce, y савременом смислу, на прелазу из XVIII y XIX столеће. [890]
11.6. СРБИ
Међу јужнословенским народима, српски народ има посебно место, како према бројности своје популације, тако и према врсти. улози и значају своје етногенезе, која ce y много чему разликује од етногенезе осталих јужнословенских народа, a која ce заснива на великој шароликости учешћа древних балканских народа y српском етносу, те и попримању других савремених балканских народа, понајвише путем симбиозе, y српски етнос. [891] Тако, y српску етногекезу, y северним пределима наше земље, уткана је етногенеза Авара (Обара), делимично и Печенега, a затим Дакоромана, Трачана Илири, нарочито Дарданаца, Византинаца, Македоромана. Томе треба додати y касније средњовековно доба и учешће осталих јужнословенских народа, y етногенези Срба, као што су: Хрвати, Македонци и Бугари.
У учешћу старобалканских племена, народа и етничких скупина балканских старинаца y етногенези Срба, истичу ce Дарданци, који су живели y пределима Косова и на север до иза Ниша. Према једној старој причи, која је сачувана y Троношком летопису, износи ce: „Дарданіа назвала сѧ Дȣкаћинь“, [892] које име данас као хидроним има један предео на Косову.
890. Cfr. В. Grafenauer: Pitanje srednjovekovne etničke strukture prostora jugoslovenskih naroda i njenog razvoja, JIČ, 1—2, 1966, str. 10.
891. Име Србин словенскога је порекла. Cfr. P. Skok: Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, sv. III, str. 315—316 (ту и друге хипотезе о пореклу овог имена). У средњовековно доба, византијски историчари називају Србе Скитима. Н. Радојчић; Како су називали Србе и Хрвате византијски историчари. — Гласник СК. н. др. II (1927), стр. 11.
892. Гласник Друштва српске словености, св. V, стр. 76—77.
308
Процес етногенезе Илира и словенских племена и етничких скупина y данашњим српским и црногорским земљама, одиграо ce првих столећа живота словенског етноса y VII—VIII столећу. Словенске етничке скупине, уткале су илирско културно наслеђе и економику y своју културну баштину. Тако, словенски етнос прима од илирских племена бољу врсту стоке, начин катунског сточарења, пастирска звона, која су красила стада оваца, говеди и кириџијских коња, начин крчења шума и бољу обраду земљишта; чему треба додати и илирско савршеније рало, од онога које су поседовали y старини Словени. [893] Исто тако, они попримају разне врсте воћа, које су ту затекли. Познати црногорски и ужички специјалитети: жестока ракија, сушена пршута и сјенички и црногорски сир, илирски су производи, очувани путем наслеђа, a понајвише преко етногенезе илирских племена асимилованих y средњовековне Србе. Плиније Старији, писац који је живео неколико столећа пре доласка словенских племена и етничких скупина на Балканско полуострво, хвали сир прављен y црногорским планинама. [894] Истога илирског порекла је и шарпланински сир, који ce производи y српских и муслиманских скупина y жупама: Сретској, Сиринићу, Гори и Опољу.
Претеча српском слободарском национализму, јесте средњовековни српски патриотизам. Тако, y биографијама св. Саве истиче ce, његова љубав и брига за отаџбину и за народ. Према једном од тих средњовековних биографских састава, књижевног карактера. наводи ce како је кнез Лазар пред косовску битку овако говорио српским војницима: „Ако нам буде суђен мач, ако ране, ако и смртна тама, треба све то слатко да поднесемо због Христа и због благочашћа отаџбине. Боље је да y борби нађемо мучну смрт, него да дамо плећа нашим непријатељима“. [895] Међутим, савремени српски национализам, како га y данашње време схватамо, оформљен је тек y XVIII столећу. [896]
11.7. ХРВАТИ
Међу Јужним Словенима, Хрвати имају посебно место од старине, како по своме етничком пореклу, тако и по специфичности своје етногенезе. [897] Наиме, y хрватски етнос, који обитава делом y Подунављу, a затим y западним крајевима Балканског полуострва
893. Cfr. В. Gušić: Čevjek i kras — Krš Jugoslavije I. Zagreb, 1957, str. 35; J. Rubić: Planimetrijska i altimetrijska razdioba naselja stanovništva srednje Dalmac'je. — Krš Jugoslavije I, str. 85 sq.
894. Cfr. Ст. Станојевић: Из наше прошлости, I. Београд, 1934, стр. 8—9.
895. Cfr. Cr. Станојевић: Из српске прошлости, Београд, 1923, стр. 116—117.
896. Cfr. Cr. Станојевић: нав, дело, стр. 115; В. Grafenauer: nav. rad, str. 10.
897. Персијско-иранско порекло према племену Харахватиш, које ce из Азије одселило y словенске земље на Дон, и ту дало име словенском етносу, са којим ce осимиловало. Cfr. Р. Skok: Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, I, Zagreb, 1971, str. 690—692 (tamo i druge hipoteze o imenu i poreklu Hrvata). У средњовековно доба, византијски исгоричари називају Хрвате Скитима. — Н. Радојчић: Како су називали Србе и Хрвате византијски исчоричари. — Гласник Ск. н. др. II (1927), стр. 11.
309
и на јадранским острвима, уткане су бројне етничке масе илирских племена и етничких скупина, као и извесне популационе масе хунске, још y V столећу. Ова симбиоза са Хунима, била је y Подунављу, одакле су зрачила на Балканско полуострво словенска хрватска племена и етничке скупине. Обилатијег је утицаја на хрватски етнос имала симбиоза ових са Обрима (Авари), која је трајала столећима, тако да су ови оставили видне трагове y етногенези подунавских Словена, a тиме и Хрвата. Било је ту и тамо и остатака Печењега, који су ce претопили y хрватски етнос. Али, најобилатији и најбројнији је био утицај романског становништва, које је путем асимилације, претопљено, y дуготрајном историјском процесу живљења овог са хрватским племенима, етничким скупинама и народом.
Колико је знатан утицај илирског етноса y етногенези Хрвата, види ce, између осталог и на примеру познатог средњовековног хрватског племена Свачића, које је било илирског порекла. [898]
Напоредо са изнетим, било је y даљој и ближој историјској прошлости, претапања српског етноса y хрватску популацију.
Извесна средњовековна хрватска племена и етничке скупине, продрли су y српски и македонски етнос, y централне српске и јужне македонске земље, где су ce током времена претопили, једни y Србе, a други y Македонце. Из те проблематике наводимо орониме Рвати (околина Обреновца y београдском гравитационом подручју), Рвати y области Старога Pača на западу Србије y подручју вароши Рашке и Рватска y подножју Рогозне на Косову. [899] Помињемо и ороним на Копаонику Рватске бачије, свакако настао према сточанском летњем насељу рватских пастира са подножја Рогозане. Ha крају, у XVII столећу помгаве ce y околини Битоља ороним Хрвати као сеоско насеље, чије ce становништво y току наредних столећа асимиловало са Македонцима. [900]
Напокон, извесни палеобалкански елементи, те касније антички, као и они из првих столећа раног средњег века, доспели су као културно наслеђе хрватскога народа, путем етногенезе са старинцима. Свакако, да ce појам нације y Хрвата, y савременом смислу, развио тек y XVIII столећу.
11.8. ЦРНОГОРЦИ
Средњовековно словенско становништво y црногорским земљама, y првим фазама свога развоја темељи ce понајвише на етногенези с илирским племенима ових крајева. Први трагови помена црногорског етноса, потичу из XIII столећа, да y XV столећу израсту
898. M. Budimir: „Coloni regionis montuosae. JIČ, 5. Beograd, 1939, str. 185 —191; G. Čremošnik: O imenu „Suaci“, JIČ, 5 (1939), str. 182—184; cfr. A. Stipčević: Iliri, str. 82.
899. Cfr. Imenik mesta u Jugoslaviji. Beograd, 1973, str. 347.
900. A. Матковски: Податоци за некои ајдути од западна Македонија, Гласник на Институтот за национална историја V, 1, Скопје, 1961, стр. 121.
310
y посебан етникон Црногорци. [901] Ha измаку средњег и почетком новог века, y црногорски народ уткане су и бројне сточарске влашке етничке скупине и племена. И, као што су највећим делом Срби централне Србије и Косова, y своју етногенезу уткали дардански етнос, исто тако црногорски народ ce темељи на илирској етногенези. У привреди, материјалној и духовној култури, обичајима и веровањима савремених Црногораца, више је илирске материјалне и духовне културе и елемената менаталитета, који су доспели као културно илирско наслеђе путем етногенезе, него ли што их има словенског или српског порекла. Према томе, овај јужнословенски народ, почива на темељима илирске етничке баштине, са којим ce путем асимилације стопио још y VII—VIII столећу, након својег етничког живота y данашњим црногорским земљама.
Племенско уређење Црногораца, жива епска традиција и певање епских песама уз гусле, народна ношња, како мушка тако и женска, лелекање и нарицање за мртвима, гребање лица y жалости, појава делије-девојке, бројни и запажени народни жреци и видари — хирурзи, који су јединствени y народном животу савремених Црногораца y доба феудалне епохе и првих деценија капиталистичког друштвеног поретка, темеље ce на илирским прежицима, који су доспели y Црногораца путем етногенезе, као илирска културна баштина. У питању ie посебан случај из етничке прошлости Црногораца, они су као Словени, a потом Срби, те на крају Црногорци, дали име и језик илирском етносу, чијим земљама су завладали, a потом ce са њиме асимиловали. Напоредо с тим, истичу ce и знатни утицати арбанаских племена y етногенези Црногораца.
Након обнове пећке патријаршије y XVI столећу (1557—1766. год.), под утицајем православне цркве, неговано ie и поспешивано „србовање“. Ha тим темељима је истицано (XVII—XVIII столеће), да је Црна Гора не само српска земља, него и део Србије. [902]
901. Cfr. Историја Црне Горе, књ. I, стр. 210—221.
902. Cfr. Ст. Станојевић: Из наше прошлости, Београд, 1934, стр. 44.