Срби и Бугари. Историјско-политичка расправа

 

Др. Милутин Д. Нешић

 

Штампарија Д. Д. Натошевића, Нови Сад 1919

Цена 2 динара

 

 

 

Сканове на сайта www.archive.org

 

Моме милом брату Др. Светозару Д. Нешићу

Милутин 

 

Пре дванаест и по столећа наши су праоци живели у Белој Србији, у оном пределу данашње Пруске, који се пружа према Северном мору до реке Лабе.

 

Пошто околности средњега века нису било повољне за утврђење народне независности у том пределу, Срби су били принуђени, да траже нову отаџбину. И тако 636 год., у византијској држави, они населише пределе између Јадранског, Јонског и Белог мора. И у новој својој постојбини српски се народ очајно борио за своје одржање. Наваљиваху на њега и дивље хунске чете, и валовите аварске бујице, али га не сломише. Срби осташе Срби, макар да пре њих Балканом прелетаху Франци и Визиготи, Вандали и Остроготи, од којих данас нигде ни спомена. Срби очуваше име своје, племенске уредбе своје, а што је најглавније, матерњи језик свој.

 

Разуме се, да је српски народ са тако јаком развијеном свешћу о своме имену стекао себи још огорченијег противника у лицу Византинаца, који гледаху и племенски склоп српски да униште, и име српско да утамане.... Срби гомилама падаху на бојним пољима, и масама умираху по византијским тавницама, па ипак свој језик, веру и народност своју не изневерише. И у тој поновиој борби Србин је опет величанствени победилац. [1]

 

 

1. Српски устаници противу Турака у вези са народним сеобама у туђину, Од 1459.-1814. год. Део први (1450.—1664.) Историјска распрана. Написали Р. Агатоновић и П. М. Спасић. У Београду, 1895. Стр. 1.—3.

 

 

6

 

Кад су наши праоци дошли на Балканско Полуострво, онда у овим крајевима већ одавно није више било старог јелинизма с узвишеним особинама првих представника класицизма, онога што је најплеменитије и најлепше у историји рода људског. Место свега тога Срби су затекли византинизам, а то ће рећи: у друштву трулеж, у држави поквареност, а у цркви неморал и трговину.

 

Трула, лукава и подла Византија не беше ништа друго до једна деспотска и варварска централисана политичка наказа. У њој се покварени и неспособни цареви свакичас смењују, ослепљујући и убијајући један другога. Њезино омиљено средство у спољној политици било је чешће злато него гвожђе. Цела њена државна мудрост састојала се у интригама најниже врсте, којим је подбадала један народ против другог, да би се користила њиховим међусобним сатирањем. Византијом владаше деморалисано монаштво; у њој није више било ни војничкога духа, ни храбрости, нити икакве војничке врлине, осем, можда, у туђинских најамника, који су јој се стога често наметали за државне господаре. . . . У Византији није било ни књижевности, ни науке, ни уметности. Цео научни рад Византинаца своди се на теолошке препирке и грдње. У Византији изумираше оскрнављена цивилизација рода људског. [1]

 

И само се свежином српскога живља и јачином народнога карактера може објаснити та ипак срећна чињеница, да се наше племе није утопило у разврату, на који је наишло, него даје имало довољно отпорне снаге, те се одржало.

 

Велики оснивалац знамените владалачке српске династије Немањића, која је кроз две стотине година давала Србији најмоћније и најзнатније владаоце, није само био велики српски владалац

 

 

1. Грчка и српска просвета. Написао Др. Владан Ђорђевић Београд. 1890. Стр. 10.—11.

 

 

7

 

тиме, што је ујединио српске земље у једну целину, већ и зато, што је он први обележио и правац спољне политике Србије.

 

Немања је одмах увидео, да му је једини пут отворен на југу, ка византијском царству, па чим би се каква прилика указала, он успешно остварује свој план и присаједињује од Грка заузете градове и области својој држави. Наследници Немањини, ма да су пред собом имали обележен правац, те спољне српске политике, ипак, нешто због својих унутарњих неприлика, а нешто због догађјаја, који се дешанаху у суседним им земљама, нису отворено и слободно смели приступити извршењу намере Немањине. Тек потомак Немањин, знаменити краљ Милутин, освојивши многе грчке градове и области по Македонији, бацао је жељне погледе још и даље на југ и југо-запад, и заустављајући се тек на Цариград. Њогова је мисао била, да заседне на престо царева византијских. И ако га је смрт омела у остварењу његовог плана, опет његова мисао не пропаде, већ је наследи и још јаче пригрли његов унук, највећи, најзнатнији и најславнији српски владалац цар Душан. [1]

 

Када се царство Душаново распростирало тако рећи до самих капија Солуна и Цариграда, и када је Душан хтео да замане последњи пут буздованом, да уништи и бедне остатке потпуно иструлеле Византије, он је осетио немогућност, да за време рата управља целим Балканским Полуострвом из свога главног стана: зато је поставно своје намеснике у појединим покрајинама своје државе. Тако је једнога свога брата поставио за деспота Етолије, другог брата за деспота Канине и Београда у Арбанији (Берат). Прељуб

 

 

1. Цар Симеон — Синиша Немањић Палеолог. Историјска расправа. Написао Радослав Агатоновић, Београд, 1893. Стр. 3.—5.

 

 

8

 

постада ћесар Тесалије и Јањине. Краљ Вукашин постада царев намесник у Македонији, а царев сестрић (од сестре Неде) постаде краљ Бугарске. Алтоман намесник босански. Лазар Хребељановић намесник у Срему и Србији. Балша намесник у Зети и Арбанији и т. д.

 

Докле је гвоздена песница Душанова држала све ово у целини, од ове поделе није било никакве опасности за царство. [1]

 

Судбина је зар хтела, да наш народ западне у такве пределе, који су граница двома супротним утицајима — истока и запада. Силом свога географског положаја морао је наш народ бити на бранику супрот истока, чији су носиоци били Турци. Наши претци борили су се на живот и смрт, и из костију дедова спремане су бусије унуцима: Оклен ће некад смело презирућ᾽ Душмана чекат чете грабљиве, [2] како то дивно вели наш неумрли песник Јакшић. Крвљу хиљаде хиљада својих синова искупио је наш народ западу мир, тај први услов за развитак културе и сваког напретка. У ту неравну, у ту трагичну борбу уложена је била сва снага народа нашега.

 

Турци су сишли са планине Алтаја (Златице) у више племена, и Перси су их тако крстили, а њихову земљу назвали „Туркестан". Примили су веру мухамеданску 965. год. по Христу.

 

Од 1288. г. Турци изалазе на светску позорницу у околини вароши Сегуда у Малој Азији. Поглавица у то време био је „Осман", по коме је и цео народ прозван „Османлије" или „Отомани".

 

Његов син Оркан око 1327. год. већ је слао помоћ грчкоме цару Андронику, а око 1330. завео

 

 

1. Арнаути и велике силе, од Др. Владана Ђорђевића. У Београду, 1913. Стр. 33.—34.

 

2. Дела Ђуре Јакшића. Књига I. У Београду, Стр. 94.

 

 

9

 

је стајаћу војску, у којој јо војнику дневна плата била 25 пара динарских.

 

Турци су на позив разних грчких владара, узурпатора царских, прелазили више пута у Европу као савезници, и у тим борбама дошли су у сукоб са српском војском код вароши Димотике (1352.), и одржали победу.

 

Али 1356. године Орканов син Сулејман пређе по своме властитом нахођењу преко Дарданела и заузе варошицу Зимну, а наредне године и Галипољ.

 

Кад су Турци као завојевачи стали били ногом на европско земљиште, нашег великог цара Душана већ не беше међу живима. Он беше пре године дана напрасно преминуо (20. децембра 1355.) за време свога похода на Цариград. Да ли су га уплашени Византинци отровали, не може се доказати. Чим престаде да куца ово јуначко срце најгенијалнијега Немањића, наступише нереди и несреће у његовој пространој царевини .... Смрт сломи крила двоглавом орлу српском, те остави бедни Цариград, да још дуго тешко издише под притиском својих рођених тирана, а Србију нагна, да жалосно нариче за изгубљеном славом и величином својом, коју имађаше за живота свога првог цара!..

 

Лепо оцењује Душана и његов рад руски историк А. Мајков. Он вели: И пре Душана се водило рачуна о српској држави, али он је још више подиже и учини првом на Балканском Полуострву. [1]

 

Па не само Мајков, него и други писци високо цене Душана. Немац Др. Г. Ф. Херцберг у својој историји Византинци и Османлијска држава, која је штампана у Берлину 1883. год.,

 

 

1. Историја српскога народа. Написао А. Мајков. С руског превео Ћ. Даничћ. У Београду, 1876. Стр. 53.

 

 

10

 

ово вели: Стеван Душан је збиља био велики човек. Он је умео не само Словене, већ и друге народе у својој држави да привеже и да их за себе заинтересује.

 

То српско време знаменити историк немачки Леополд Ранке, који је написао чувену историју Српске револуције, овако описује: Душан храбро сузби бесне Маџаре, који се под Лаушем I. беху осилили. Он избави Босну од самовољног бана и даде јој независну владу. Његове војводе размножише се по свој области Румелије, на Вардару и Марици, па и Бугарска се сматрала као област српске краљевине.

 

Јиречек назива Душана јединим владарем, који је био у стању да одоли навали Турака, када су они продрли на Балканско Полуострво. [1]

 

Па и познати белгијски научник и пријатељ српског народа, Емило де Борграв, пређашњи посланик у Србији, у својој студији о цару Душану и Балканском Полуострву у XIV. столећу, описује најсјајније доба наше историје с великом пажњом и симпатијом. [2]

 

У новембру, године 1345., прокламован је Душан у Серезу за цара Срба и Грка; крунисање за цара извршено је у Скопљу 16. априла, 1346. год., а извршили су га српски патријарх Јоаникије и бугарски патријарх Симеун. Та два патријарха и архиепископ из Охрида метнули су царску крупу на Душанову главу. Три године доцније (1349.) дао је цар Душан својој држави свој славни законик, по коме се и цар могао позвати пред суд, ако је коме учинио некакву неправду — а то у оном времену, када је у целој

 

 

1. Битка на Косовом пољу и пад српске државе. Написао Др. Павле А. Падејски, Отаџбина. Свеска 87. У Београду. 1889. Стр. 368.

 

2. Emile de Borchgrave: L'Empereur Etienne Douchane de Serbie et la péninsule balkanique au XIV siècle. Bruxelles, 1884.

 

 

11

 

Европи владало још право песнице. Тај је законик за нас свето еванђеље, коме се морамо дубоко поклонити, а у исти мах и њиме се поносити. [1]

 

Програм Душаиов имао је да спречи да ислам ухвати корена ма где на Балкану, али је борба цркве грчке с црквом српском највише сметала брзом остварењу Душанових намера. Није ли то трагична фаталност? И није ли се та трагична фаталност показала и у оној црној сенци нагле и изненадне смрти Душанове на походу у Тракију?

 

На упражњени царски престо седе деветнаестогодишњи јединац син Душанов, „нејаки" Урош с краљем Вукашином, као намесником. С поља наваљују Маџари и Грци с Турцима, а у земљи Вукашин, Синиша, Алтомановић, Балша и

 

 

1. У Душановом законику нагомилани су неоцењиви подаци не само за правнике, већ и за историке, филологе, економе, државнике и све друге научнике. Проучавајући наше старо законство, ми ћемо се уверити, да су наши претци били великани свога доба. У потврду тога навешћемо само један део тог нашег старог законства. Пороту.

 

Само Срби и Енглези имали су пороту за кривична дела в грађанске спорове још у тринаестом столећу.

 

У старих Грка и Римљана није било пороте, а ни у других народа онога времена.

 

Французи су увели поротно суђење у кривичним делима тек 30. априла, 1790. год. Немци много доцније, после револуције од 1848. год. А остале образоване државе завеле су поротно суђење у прошлом столећу. Грађанску пороту Французи нити су имали, нити је данас имају. Тако исто и Немачка никад није имала ту врсту пороте, па ни остали европски народи.

 

У нашем старом законству о пороти наилазимо на једну установу, која је не само важна, него и ретка. А ретка је по својим нарочитим особинама, јер со у њима огледа величина духа и племенитост српског народа. То је Мешовита порота. Њу су имали још само Енглези. Ни Словени је нису имали.

 

Ту установу особито хвали енглески правни великан Блекстон, који вели да се у њој огледа дух велике енглеске човечности.

 

Српска мешовита порота старија је и савршенија од енглеске. — Стара српска порота поређена са енглеском поротом. Приступна беседа академика Јов. Ћ. Авакумовића. Глас српске Краљевске Академије XLIX. У Београду. 1804. Стр. 6., 10.—11., 16.—19., 20., 24., 26—34.

 

 

12

 

Лазар Хребељановић грабљаху жупе и вароши, па се у томе и међусобно бораху. Онда, кад је требало највише чврстине и памети, у томе тренутку било је у нашој царевини највише нереда и неслоге.

 

То је била слика наше земље за свих 15 година после смрти Душанове.

 

Је ли, дакле, чудо, што су Турци, ставши један пут чврстом ногом на Балканско Полуострво, као олуја ширили по њему своја завојевања. Том наглом ширењу највише је припомогло и устројство њихове стајаће војске.

 

Оркан и његов старији брат Ала-уд-ин, први турски везир, установе најпре један корпус редовне пешадије и прозваше га Пијаде. Па онда, да овај корпус држе под руком, установе један пук, у који узму хиљаду најздравијих и најодабранијих младића из хришћанских покорених крајева.

 

Оркан одведе хиљаду хришћанских дечака једном дервишу, који је био чувен са своје светости, и замоли га, да их благослови и да им даде име. На то ће Хаџи-Бекташ узети један рукав од свога кафтана, положи га на главу првога дечка, који је напред стојао и рече: „Нека се ова нова војска зове Јени-Чери! Нека, сам Господ Бог даде, да је лице ових војника свагда светло, мишица њихова јака, сабља њихова оштра, стрела њихова смртоносна, и нека им дарује победу!" Отуда је дошао онај високи, од белога сукна калпак, са кога је као неки рукав висио, падајући к потиљку, калпак, који је свагда чинно саставни део униформе јаничарске. [1] И та војска није знала за отаџбину; није знала за родитеље ни сроднике.

 

 

1. Историја Турске Царевине. Написао Станлеј Лен — Пул. С англескога превео Чед. Мијатовић. Ниш. 1890. Стр. 22.—23.

 

 

13

 

Језгра те војске није долазила ни у какав додир с народом, а претворена је била у оруђе за проширење турске државе. Они морадоше да ратују против родитеља и рођене браће, и да тако Мухамедову веру шире на рачун своје старе вере. Та, дакле, хришћанска деца састављала су славан корпус јаничара, чији су се редови попуњавали сваке године новим војницима и борцима.

 

Јаничари су се разликовали од других војника тиме, што су брижљиво и систематски одгајивани. У њих се будило нарочито одушевљење.

 

По смрти Оркановој, 1360. год., постаје турским султаном властољубиви Мурат, који затече велику и добро уређену војску, па настави одмах освајања у Европи. До 1365. год. освоји све до Балкана на северу, до Маркових врата на западу, а до Црнога мора на истоку, тако, да се грчко царство сведе на само полуострво Византију. Своју престоницу намести Мурат у Једрену, које освоји 1362. године.

 

Турци, у томе налетању, ударише и на Угљешине земље, који столоваше у Серу (Серезу). Тек тада Вукашии осети велику опасност, која му с те стране прећаше, па напусти унутрашња трвења, и пође с братом деспотом Угљешом у сусрет Турцима. У једном боју потуче Турке, али 26. септембра, 1371. год., у ноћном боју код Черномена, [1] препаднута од Турака, српска војска буде уништена, а оба брата остају на бојишту.

 

После ове несрећне битке по Србе, Турци нагло и олако освоје сву Македонију и допру до Јениџе-Вардара. Богдан у Родопу (звани „Љутица" у народним песмама), Драгаш и Константин (синови Дејанови) у Велбужду (Ћустендил)

 

 

1. То место, где је била борба, Турци назваше „Срб синдиги" што значи Српска погибија.

 

 

14

 

и краљевић Марко, син Вукашинов у Прилепу, посташе васали Муратови.

 

Међутим цар Урош премину.

 

Тако је било стање српске царевине, када изалази на историјску позорницу кнез Лазар. Његова држава допираше у то време на истоку до Старе планине и Триуши, а на југу до Црне (Карадага) и Шаре планине. [1]

 

Кнез Лазар је успео, да се начини центар бар за један део српских земаља. Напустио је сваку амбицију, да буде цар свима српским земљама. Не више силом, него љубављу и разлогом и свешћу о заједничкој опасности, радио је, да српске земље бар за заједничку одбрану уједини.

 

У том, дакле, стању наилази султан Мурат и на границе Лазареве, и почну се сукобљавати. После једне битке, Турци принуде Лазара, да им плаћа данак. Најважнија битка, која је решила судбину Србије и целог Балканског Полуострва, била је на Косову пољу.

 

За пуних девет столећа, од како се словенски народи јављају као самосталне државе у историји свега света, па до битке на Косову, од осам слободних словенских иарода, једва беху остали још само Срби и Пољаци политично слободни и независни. Грозни раздор и вечита неслога нагнала их је, да угађају и робују народима од себе запуштенијим; утаманила им је још у цвету сав духовни напредак; закрчила је поље њиховој слободи и независности, њиховом народнополитичком развитку.

 

Руси падоше на Калци. Њих савладаше сурови Татари (Монголи).

 

 

1. Косовска битка (15. јуна 1389. год.) На петстогодишњем помену у београдској официрској касини 15. јуна 1889. год. Говорио Јов. Мишковић, ђенералштабни пуковник, начелник главног ђенералштаба. Отаџбина, Свеска 88. У Београду, 1889. Стр. XIX—XX. и XXIV.

 

 

15

 

Словаци пропадоше код Пожуна. Њих надјача коњица крвавих Маџара.

 

Чеси се затреше на пољу Моравском. Њих обори лукавштина немачкога цара.

 

Изнемогоше и Срби у Лужици. Они клонуше под теретом саможивих нападања немачких владалаца.

 

Клонуше и Словенци под немачки јарам, остављени сами себи, по природном положају свом.

 

Хрвати се поклонише Мацарима, чим им усахну последњи огранак славних Красимировића.

 

И Србе постиже зла коб. И њима је ваљало већ силазити с брда просвете, као и осталој једноплеменој браћи словенској. Остављени сами себи, зар они једини да пркосе општој судбини браће своје !? Али ни они не хтедоше заостати за поносом и за славом својих саплеменнка. И они се слегоше на отворено поље, да ту поделе јуначки мегдан. Силне заставе обгрлише Лазарево царско шаторје. [1] Битка је почела 15. јуна, 1389. год., у уторник у јутру око 7 часова. Кнез Лазар је командовао центром српске војске; на десном крилу командовао је његов зет Вук Бранковић, на левом кнез Влатко, војвода краља босанског. На турској страни Мурат је био у центру своје војске; Бајазит, његов старији син, командоваше на десном крилу, а млађи му син Јакуб бејаше на левом.

 

Борба се за неко време упорно водила. Једном се лево крило турско поколебало, али га на јуриш поврати Бајазит, који долети с деснога крила на лево, и који је брзином у покретима тога дана задобио име „Јилдирима" — „муње". Он је, по турским изворима, као разјарен

 

 

1. Слике из српске историје, од Станоја Бошковића. У Београду, 1882. Стр. 104—105.

 

 

16

 

лав летео кроз редове непријатеља, витлајући својим гвозденим буздованом, и обарајући све што му се на пут стављало. С таквом је жестином он борбу обновио, да су Турци, који су мало час на левом крилу бегали као кукавице, почели с нова на непријатеља да ударају, а хришћани, којима се већ чинило, да су победу задобили, морадоше да с нова почињу велику битку. У крвавој борби хиљаде и хиљаде бораца попадоше на једној и на другој страни; сјајни оклопи и оружје светлуцаху као муње, а од множине копаља и застава светлост се сунца засенила.... Између 1 и 2 часа по подне турска је срећа превладала, хришћани почеше да уступају. Битка се свршила потпуном победом турском. [1]

 

Сунце је залазећи за западне планине, видело Косово поље застрвено погинулим и рањеним јунацима, видело је цвет српскога племства покошен, и видело је два цара мртва. Никога није било да забележи последњи говор кнеза Лазара с господом српском. Шта не би данас ми дали, да знамо последње опроштајне речи његове! Али што знамо, то је, да су се ови јунаци надметали, да и у последњем часу покажу своју љубав своме господару. Сви су они преклињали турске џелате, да прво њих секу, да очима својима не гледају смрт свога доброг и јуначког господара!

 

Да, кнез Лазар, који се за живота трудио, да љубављу и у љубави за опште добро, уједини

 

 

1. Млетачки посланици, који су јула, 1389., стигли у Париз, погрешно донесу вест с бојног поља, као да су хришћани победили турску војску под Муратом. Чувши за ову хришћанску победу, краљ француски Карло IV. јако се обрадовао; па, хвалећи Бога, заповеди, да се сутра дан у цркви св. Богородице у Паризу најпобожније одслужи свечано благодарење, на које и сам са својим ујацима и великашима краљевине свечано дође. — Бој на Косову. По кроници калуђера Сен-Дениског. Од Чед. Мијатовића. Споменик X. Српске Кралевске Академије. У Београду 1891. Стр. 15.

 

 

17

 

српске земље, смрћу својом ујединио је сузама сав српски парод.

 

Поглавар народа српског проливши крв своју за отаџбииу, у часу своје јуначке смрти, заогрнуо се плаштом царским и увенчао венцем мученичким.

 

У томе свечаном тренутку Лазар је постао цар свију Срба и за сва времена.

 

Пао је поглавар и јунак, али царство српско тада пало није. [1]

 

Погибијом нашом на Косову није пала држава српска. Она је остала да с ранама, које је на Марици и Косову добила, живи још пуних 70 година. И не само да живи, него да се непрекидно бори, да ране задаје и да се новим ранама покрива. Турци нису Србију освојили. Турци су Србпју заузели кад је организам државни, под многобројним старим неизлечивим и новим ранама, од унутрашње немоћи сам од себе издахнуо.

 

Турци су се враћали с Косова као да су побеђени. Нису се могли враћати са славом, јер су собом носили мртво тело султана Мурата и мртво тело султанова сина Јакуба.

 

Слава косовских јунака трептала је као сјајна звезда у оној тамној ноћи од скоро пет стотина година, кроз коју је народ српски морао да прође. Вила с Косова чувала је, да се кандило народних надања на самостални живот не угаси. [2]

 

Од Косова почиње нова историја Србије, историја

 

 

1. Предајом бугарском код Никопоља и погибијом цара Шишмана год. 1388., пала је држава бугарска, да се тек у наше дане предигне.

 

Погибијом маџарском код Мохача и смрћу краља Лајуша пала је и краљевина Маџарска.

 

2. Косово. беседа Чед. Мијатовића у свечаној седници Краљевске Академије 11. јуна 1889. Отаџбина, Свеска 88. У Београдъ, 1889. Стр. XI.—XII. и XV.

 

 

18

 

великих искушења, дуге патње, непрекидне борбе и неугасне славе.

 

Нема пера, које би описало положај српскога народа по завојевању Турака. Но, Србин је увек протестовао против ове владавине хајдучким четама, ускоцима и сеобама.

 

Узмите устанак од 1595. у Старој Србији, због кога су Турци и спалили кости св. Саве, јер — на устаничким заставама био је лик тога српског свеца; узмите даље устанак 1689., кад су Срби (на броју преко 30 хиљада) као авангарда чистили земљиште Лудвику Баденском, те је он могао до Качаника да продре; узмите затим устанак 1716. за време ратовања под принцем Евгеном, кад је велики део царевине од ње откинут; узмите устанак 1804., па и устанак 1815., и најпосле и рат 1876., — да и не спомињемо друге, и ако не мање крваве и мање славне устанке 1802. и 1875. у Херцеговини и Босни, на ћете онда видети, да се српски народ диже и бори; он не престаје протестовати и у гори и на дому, и у цркви и на бојном пољу; он се стално придружује свима противницима свога противника, док се најпосле 1815. не разви на Такову његова победна застава, под којом он, својом снагом и својим жртвама, извојева себи и слободу и државу.

 

Чујмо и ученог Турчина Хафис беја; „Српски нам је народ највише задао посла у Европи. Он се борио с нама све до Саве и Дунава, па и кад смо ове реке прешли, ударали смо на његов отпор до испод самих зидова бечких". [1] И стари арапски писац Аљмасуђи вели за Србе: „Ово племе српско најлепше је од свију словенских

 

 

1. Леополд Ранке и ослобођење Србије. Написао Др. Јован Ристић. Глас Српске Краљевске Академије Наука XXXI. Београд, 1892. Стр. 25.—26.

 

 

19

 

племена и најхрабрије". [1] А и сам султан Азис изговорио је представнику Србије у Цариграду 1867. год. ове речи: „С вама смо се првима срели кад смо у Европу дошли, отерали смо вас с оне стране Саве и Дунава, па и тамо сте се борили против нас, и ви сте први, који сте нам начели царство у Европи." [2] Наши суседи Румуни, с којима смо се често заједнички борили против општег непријатеља, хвале у својим народним песмама српско јунаштво и често изједначују име Србин с именом јунак. У новије доба славни енглески песник Алфред Тенисон спевао је величанствену песму јунашвту Срба и Црногораца. Па и велики енглески државник Виљем Еварт Гледстон ево шта каже о српској храбрости: „Српски владаоци 13. и 14. столећа били су велики и храбри људи, који владаху срчаним и храбрим народом".

 

Сеоба је било врло много у год. 1459., 1481., 1497., 1502., 1522., 1525., 1691., 1737. и 1753. Међу најзнатније долази сеоба у 1691., јер се тада преселило 37 хиљада породица, које се населише по Срему, Бачкој, Банату и Славонији, дуж дунавске обале до Будима. Сеоба у 1737. год. била је готово сва искасапљена од Турака.

 

Погледајте сада с Авале или Мајевице (планина у Босни) или поносна Дурмитора, онамо преко Дунава, Саве, Драве и дуж Приморја, и шта видите? — Густе редове многобројних српских породица, како измичу испред бесне навале анадолске бујице, да тамо негде у туђини, на слободној хришћанској земљи нађу мирна и слободна

 

 

1. Историја српскога народа. Жупанијско време (600—1159). Написао Пантелија Славков Срећковић. Београд, 1884. Отр. 191.

 

2. Стара Србија и Маћедонија. (Са гледишта географског, историјског и политичког), од Др. Јов. Хаџи-Васиљевића. Београд, 1906, Стр. 59.

 

 

20

 

станишта. [1] Како је то жалостан призор растанка са својим огњиштем, које је толико столећа крвљу домаћиновом натапано, па тражитн братска загрљаја у туђини:... И зашто све то? Зато, што Србин хоће слободу своју, неће да робује. [2]

 

* * *

 

Шта је Стара Србија, и које су њене границе?

 

Строго узевши, Стара Србија није чисто ни географски, ни чисто административни, па ни чисто историјски појам. Стара историја српска не зна за Стару Србију. Она зна за Србију Немањину, Србију Душанову, Србију Лазареву и Србију Ђурђа Смедеревца.

 

То се име први пут појавило на маџарском земљишту с крајем седамнаестога и почетком осамнаестога столећа међу Србима, који се тамо под патријархом Чарнојевићем доселише. Они о напуштеноме завичају своме говорише као о старој својој отаџбини Старој Србији. [3]

 

Стара Србија са северо-запада граничи се сјеничком околином од повише Нове Вароши поред Прибоја и Плеваља, затим источном границом кнежевине Црне Горе до у Јадранско или Сиње српско море, после овим до испод ушћа Шкумбе, одавде вододелницом ове и Девола, обухвативши и блата (која овај прави) и градове Горицу и Костур, одавде венцем планине Неречке, Перистера, па преко Ђавата и Бакарног

 

 

1. Ту им се поче паметати унија и католицизам. Они су се на то бунили (1735. под Пером Сегединцем) и исељавали. Године 1751. исели се 100 хиљада Срба у Русију близу Кијева.

 

2. Српски устаници противу Турака у вези са народним сеобама у туђину. Од 1459 —1814. Део први (1459.-1664.) Написали Р. Агатановић и П. М. Спасић. У Београду, 1895. Стр. 8.

 

3. Пад Старе Србије под турску власт. Историјска студија Чед. Мијатовића. Јавор, У Новом Саду, 1878. Бр. 9. Стр. 278.

 

 

21

 

гумна (код села Тополчана, јужно од Прилепа, идући у Битољ). Одавде скреће граница на југ преко Црне, близу утока њеног, обухвата цео Тиквеш с градом Неготином, па преко Вардара код Демир капије право на град и реку Струмицу. После тога граница иде Струмицом до утока њеног у Струму, одатле преко Перина планине до јужних огранака Рилових, управо до границе кнежевине Бугарске. Најпосле границом Бугарске до границе краљевине Србије спрам Врања, а одатле границом краљевине до Прибоја. [1]

 

То се зове Стара Србија.... Сваки камен и свака стена, сваки манастир и свака црква, сваки град и свака развалина, свако брдо и долина, поток и река сплетени су са српским успоменама. То је класична, света земља српска. Тамо су живели и делали они велики мужеви српске историје, чија је успомена драга сваком Србину: тамо је животни корен српском народном животу. Па, ако би нам се ова освештана места ускраћивала, када би се рекло, или рећи хтело, да на оној страни нема Срба: то ће стење и камење за нас говорити [2].

 

А која је то земља Македонија ?

 

Стара Дарданија, којој је средиште Скоиље, никада се није звала Македонија. Историја тврди, да је права Македонија била источна Румелија (у ствари јужна Бугарска), у којој је и Филипопољ, [3] стари град у Македонији, као и Једрене, што је на међи ове и Тракије, из чије је околине император Василије, по томе прозвани Македонац, а садањи град Филибе или Пловдив; па, кад су

 

 

1. Географско-етнографски преглед Маћедоније и Старе Србије, од М. В. Веселиновића. Браство. Београд, 1887. Стр. 195.—196.

 

2. Стара Србија. У Београду, 1878. Стр. 31—32.

 

3. Тако прозван по имену Филипа Македонског.

 

 

22

 

се македонски владаоци осилили и смислили, да најпре сврше с Грчком, па да се окрену к жељеном истоку (Азији и Африци), онда су тек и почели прелазити планину Родопу и реку Месту, и освајати онај крај ка Солуну, и тамо стварати нове престонице (Пелу и друге). Отуда се и доводи, да је сада Македонија прибрежје Белога или Јегејскога мора, [1] а прва, права и стара Македонија, то је јучерања политична источна Румелија. [2]

 

У Македонији и у пограничној Арбанији Срби су затекли више старих словенских племена, која су се разликовала једно од другога, говором и изговором, а такође и одећом. Словенска племена, која су била под управом својих војвода или кнежића, беху овако распоређена: Малешевци — на Струми, у Малешевским брдима; Сираковци — с десне стране Струме, до сереске равнице, од Бјеласице до Мељника; Пејеванци, Пијанци или Пијони — на реци Брегалници, између планине Рила и Пљачкавице, где су сада градови Кратово, Крива Паланка и Ћустендил; Дибрани око реке Дрине и код Охридског језера; Шопови — на горњем току реке Струме; Бојци или Бојемици — на левој страни Вардара, где су данас градови Родовић, Малешево, Кочани и Штип; Верхити — у горњој Македонији; Струмљани — на реци Струми и Струмици; Смољани — у планинским пределима родопским, на средњем току реке Месте; Ринхини — на обалама Орфанског залива; Драговићи и њихови суседи Сагудати становали су на Вардарској равници, између Солуна и Верије; Пољанци — у Горњој Дибри: Бабуни — на Бабуни планини;

 

 

1. Узроком овим поникле су Демостенове Филипике.

 

2. Срби у Маћедонији и у јужној Старој Србији. Написао Милојко Н. Веселиновић. Београд. 1888. Стр. 31.—32.

 

 

23

 

Кумановци — близу Скопља и Куманова; Поливаковци — код Моглена, Острова, Водена, Његуша, близу Вардара-Јениџа; Аризвановци — код језера Буткова; Мрваци или Мервенци — између Сереза, Валовишта и Неврокопа; Аријанци — између Неврокопа и Татар-Пазарџика; Пелагонци (Положаии) код Битоља; [1] Брсјаци — на доњем Вардару, с обе његове стране, код планине Бабуне и Црнога Рога, где су градови: Прилеп, Велес, Битољ и Тиквеш; Мијаци или Мијаки — у Шар планини, Црној Дрини, Радику и Бистрици.

 

Најзнатнији од ових Словена јесу Брсјаци, јер се на њиховом земљишту зачела велика македонска царевина, а њихови кнежеви су од својих градова Преспе и Охрида начинили себи царске престонице. После Брсјака изгледа, да су Драговићи били најмоћнији у Македонији. Они су имали и своју нарочиту епископију, која је била потчињена солунском архиепископу. [2]

 

Још и данас живе гдекоја од ових имена, нарочито пак имена Брсјака и Мијака. Код Брсјака опажа се у неколико уплив бугарштине од суседне Тракије, али зато нам се Мијаци показују сасвим као чисто српско племе. [3] Не само одело — Мијаци се носе као Црногорци — него и нарави и обичаји, јуначки карактер, народно осећање, начин мншљења и све симпатије показују, да су они прави Срби.

 

Осем Македоније, Словени населише Тесалију и Епир. У Тесалији је становало словенско племе

 

 

1. Државе и народи Балканскога Полуострва. Њихова прошлост, садашњост и будућност и бугарска неправда. Београд, 1891. Стр. 8—9.

 

2. Постанак једне словенске царевине у Маћедонији у X. веку, од Др. Божидара Прокића. Глас Српске Краљевске Академије, LXXVI. у Београду, 1908. Стр. 295.

 

3. Вредно је приметити, да и Брсјаци неће да су Бугари, и сматрају за велику увреду, кад им се каже: ти си Шоп! Јер Шоп у њих значи Бугарин.

 

 

24

 

Велегостићи, а у Епиру Војнићи. Оба ова племена давно су се слила с грчким насељеницима, и још до пропасти српскога царства примили су грчки језик.

 

* * *

 

Сви Словени западно од Деспотове горе припадају српском народу. Наравно, сви не говоре истим наречјем; исто онако, као што се различно говори српским језиком у крајевима, који су до сада неоспорно српски: у Србији, Црној Гори, Босни, Херцеговини, Далмацији, Срему, Банату, Бачкој, Призрену, Косову пољу, Новом Пазару и т. д., — исто се тако различно чује у разним крајевима Старе Србије и Македоније. Што се ова наречја често удаљавају од књижевног језика, није никакав противан доказ. За прве постоје два равноправна српска књижевна језика: источни и јужни, и само се случају може приписати, што су баш наречја из Шумадије и Херцеговине постала српским књижевним језиком. Да је Вук Стефановић Караџић био Македонац, по свој прилици, подигао би наречје свога завичаја на степен књижевног језика.

 

Напослетку не треба заборавити, да се разна наречја српског језика далеко мање удаљују од књижевног језика, него ли махом немачка наречја од високо-немачког. Чак ни Костурац, ни Шоп, ни Сережанин не удаљују се у своме наречју толико од српског књижевног језика, колико на пр. Тиролац, Берлинац, Бечлија или Колоњац од високо-немачког — а да и не говоримо о оном „назови-немачком", којим говоре ердељски Саксонци, Луксембуржани и Швајцарци.

 

А кад се посматра и једноликост свих словенских имена места на Балканском Полуострву, онда ће се морати признати, да је некада такође

 

 

25

 

морао бити заједнички и језик свих балканских Словена, а то није могао бити други — до српски. Разуме се, да је тадањи српски језик био тако различан одданашњег, као што је данашњи немачки различан од немачког језика у Нибелуншкој песми.

 

Ради распознавања старе словенске расе, пустимо да говоре два савремена Грка: Прокопије и Маврикије.

 

Прокопије вели: сви су Словени раста високог и тела јако сложеног. Косе су им ни одвећ светле, ни одвећ тамне, но нешто средње, (дакле, смеђе).

 

Нарав њихова — по Маврикију — била је без злобе и коварства, добра и отворена. Маврикије много хвали њихово гостопримство. Госта су, вели, испраћали из места у место, и казнили су онога, код кога би му се десило што неповољно и т. д. То су црте, које и данас код Словена преовлађују, и које Бугари нити су имали, нити их имају данас.

 

Бугарски је тип сасвим различан од типа словенског, као год и нарав, карактер и остало. Од природе Бугари не превазилазе средњу висину; махом су ниски и трумпељасти, без сразмере и дужине трупа и ногу. Струка немају. Лица су им кошчата и округла с јако развијеним јабучицама и органима за жватање. Склоп костију на лпцу не изгледа им ни најмање нежан и сразмеран као у Словена. Масти су црне, носа широког и тупог, израз лица им је блажено глуп. Каква огромна разлика између њих и китњастог раста словенског!

 

И по душевним особинама они се разликују од Словена. Бугари су практици, материјалисте и увек доследни себичњаци; негостољубиви су; саможиви су; неповерљиви су; подмукли су, и опаснији су као

 

 

26

 

пријатељи него као непријатељи. Темпераменат им је обично једнак, увек без полета. У Словена напротив преовлађује полет, па отуд заношљивост и поезија. [1]

 

Знамо, да Стара Србија и Македонија, у време доласка Бугара, беху густо насељене Србима, па је онда питање, да ли је могуће, да се они искорене, па да њихово место заузму Бугари, или, да за врло кратко време тамошњи народ побугаре? Ово се питање намеће тим јаче, што народ бугарски беше у врло малом броју, и што је српски живаљ Старе Србије и Македоније био врло мало времена под влашћу бугарских завојевача.

 

Још се веће питање намеће мислиоцу, откуда је дошла Бугарима та мисао, да полажу право на народност Старе Србије и Македоније, кад ни по историји, а као што ћемо даље видети, ни по другим знацима не припада Бугарима? Али, кад се узме њихова етничка особина, грамзивост на све што је туђе још од прве појаве њихове на Балкану, и то грамзивост на начин, који је њима само својствен, онда се то питање своди само на то, да је њихово право без доказа, без оправданих разлога, чему се противе све особине народа македонског. [2]

 

 

1. Историја Бугаризма на Балканском Полуострву. Народност и језик Македонаца. Написао Стева Ј. Радосављевић-Бдин. У Београду, 1890. Стр. 57—58.

 

2. Бугари се нису само на томе задржали. Они су и с оружјем у рукама и насилним застрашивањем, огњем и мачем, доказивали, да нема Срба у Македонији.

 

До 1902. год. бугарске терористо убијају појединачно наше људе, а од те године почеше којмитским четама нападати српска села, пљачкати их и приморавати да прелазе на бугарску страну.

 

Година 1904. обележава низ невиних српских жртава у санџацима пећским, а нарочито скопскоме и дебарском, у казама кичевској, прилепској, велешкој и охридској. Срби су морали да прибегну одбрани. Они су се удружили. Акција на овај начин није остала без успеха. Читави срезови, нарочито Пореч и Кичево, одбранили су сс од бугарских насртаја. Али штоје главно, на бојном пољу, где се глава и живот на коцку мећу, „ђе прах гори пред очи јуначке", посведочили су сами тамошњи Срби, да у Старој Србији и Македонији доиста има Срба.

 

Зато слава српским витезовима, који у одбрану незаштићеног народа српског у Турској дадоше своје животе у четничком ратовању на Табановцу, Четирцима, Петраљици, Челопеку, Великој Хочи, Бељаковцу, Козјаку, Гулину, Пасјаку и другим местима.

 

Слава паћеницима и мученицима народним, који, бранећи своју народност, падоше као жртве бугарскпх најамника, аликоваца и разбојника! Слава и онима, што по затворима турским, оклеветани од бугарске пропаганде, испустише на мукама своје мученичке и племените душе.

 

 

27

 

Докле год је допирала у старо доба српска власт, свуда су владаоци и народ оставили непобитне доказе своје побожности и образованости.

 

Да споменемо неке цркве и манастире из тога доба:

 

У Скопљу и Скопљанској околини: св. Архангела Михаила (данас Иса бегова џамија) и св. Богородице, задужбине цара Душана; Аљински (Карпина) св. Богородице, задужбина севастократора Дејана, зета, по сестри цара Душана и оца Драгаша и Константина; Бањански св. Илије, задужбина Стевана Високог; св. Димитрија, у Сушици на Вардару више Скопља, задужбина краља Вукашина и његових синова Марка и Андреје;. св. Ђорђа, на реци Серави (данас Алаџа џамија); св. Константина у скопљанској тврђави, у развалинама, св. Димитрија у Скопљу и св. Никите у Горњанама, задужбине краља Милутина; св. Ђорђа у Љуботену, задужбина сестре цара Душана; Трескавачки св. Василија, задужбина Димитрија, сина краља Вукашина; Нерешки св. Пантелије, задужбина Стевана Немање; св. Илије, задужбина српске краљице Неде; Кучевиски св. Архангела, задужбина цара Стевана Уроша Нејаког; Побушки св. Богородице, задужбина краља Стевана Немање.

 

У Кумановској Околини: Матејички св. Богородице, величанствеиа задужбина цара Уроша и царице

 

 

28

 

Јелене; Нагорички св. Ђурђа, задужбина краља Милутина.

У Кратовској Околини: Лесновски св. Архангела Мнханла, задужбина Јована Оливера и цара Душана.

У Криворечкој-Паланачкој Околини: Пчињски; Криворечни св. Богородице и Србина свеца Аћима Осоговског, задужбина краља Драгутина.

У Велешкој Околини: св. Димитрија, задужбина жупана и брата Немањиног, Стратимира; св. Спаса, задужбина краљевића Марка; Ветрски св. Јована, задужбина Стевана Дечанског; Билски св. Богородице, задужбина Уроша Великог; св. Пантелије, задужбина Стевана Немање.

У Штипској Околини: Овчепољски св. Николе, задужбина Стевана Дечанског; св. Архангела Михаила, задужбина Немањића.

У Кочанској Околини: св. Пантелије, задужбина Стевана Немање.

У Битољској Околини: Топлички св. Николе, задужбина краља Уроша Великог; Слепчевски св. Јована, задужбина краља Стевана Дечанског; Лисалојски св. Богородице, задужбина краља Уроша Великог; св. Илије, задужбина краља Вукашина; св. Ђорђа, задужбина краља Радослава;

У Сереској Околини: св. Јована Крститеља, задужбина цара Душана и његове жене Јелене; Ковински св. Архангела Михаила, задужбина цара Душана;

У Струмничкој Околини: Струмнички, задужбина краља Стевана Уроша Дечанског.

У Прилепској Околини: Златовршки, звани Трескавац, св. Богородице, задужбина Стевана Уроша II. Милутина; Слепчевски св. Николе, задужбина Стевана Уроша III; св. Архангела, задужбина краљевића Марка и жене му краљице Јелене, и место Маркова крунисања; Зрзаски, задужбина краља Војислава.

У Дебарској Околини: Бигорски, задужбина краља Јована Владимира.

У Охридској Околини: Калчишки св. Богородице, задужбина Младена Бранковића, обновила ћерка деспота

 

 

29

 

Ђурђа Бранковића, султанија Мара; Лешански свих светих, задужбина краљице Ангелине; св. Богородице, више Охрида, задужбина султаније Маре, кћери Ђурђа Бранковића; св. Наума, задужбина краља Михаила.

У Тиквешкој Околини: Бошавски Успења св. Богородице, задужбина краља Радослава, сина Стевана Првовенчаног; Полошки св. Архангела Михаила, задужбина Стевана Немање.

Костурској Околини: Улишки Успења св. Богородице, задужбина краља Михаила; Костурски св. Илије, задужбина краљевића Марка.

У Корчанској или Горичкој Околини: Биволућски св. Петра и Павла, задужбина краља Петрислава, оца св. Јована Владимира, краља српског.

У Елбасанској Околини: Загорички св. Духа, задужбина краља Јована Владимира.

У Кичевској Околини: Крњино св. Богородице, задужбина краља Милутина; Поречки св. Богородице, задужбина Стевана Уроша Великог.

У Тетовској Околини: Лешачки св. Атанасија, задужбина Стевана Немање, обновио кнез Лазар [1] и т. д.

 

Тако исто има и сувише трагова српске културе и у области између Тимока и Искре. Још и данас црква, коју је подигао српски владар у старом српском граду Средцу (садашњој Софији), служи као бугарска катедрала. У Ћустендилу: манастир св. Стевана, задужбина краља Милутина. У Софијској Околини: Драгомански манастир св. Архангела и Бојановски св. Богородице, задужбине Немањића. У Трнској Околини: Рујански св. Јеротија, задужбина краља Милутина; Мислотински св. Богородице и Дебрешевски Јована Богослова, задужбина краља Уроша

 

 

1. Белешке о Старој Србији — Маћедонији, од Тодора П. Станковића. Ниш, 1915. Стр. 8.—17. и 190.

 

 

30

 

Великог. У Белоградчику: св. Богородиде, задужбина Немањића [1] и т. д.

 

У свима овим манастирима и црквама растуренесу у великом броју српске рукописне књиге, а тако исто и црквено-словенске књиге, које су наштампане с благословом пећских и охридских архиепископа. Старих бугарских рукописних књига ни у манастирима, ни у црквама по Македонији нема, као што нема ни једнога манастира, ни једнога историјског споменика, који су подигли или сазидали бугарски цареви.

 

Српска просвета и култура у тим црквама и манастирима била је достигла до степена, да су завојевачи, Турци, почели да употребљавају српски језик на двору својих султана, великих везира и других великаша. [2]

 

С разлозима, који побудише неке македонске Србе, те се назваше Бугари, има разних нагађања. Најобичније је ово.

 

Да би измакли испод турских зулума, оставе, као што је напред речено у 17. и 18. столећу стотинама хиљада Срба македонске пољане и иселе се у Маџарску. Преостали Срби, да би се спасли од турског зулума, дођоше на мисао, да се издаду за Бугаре. Ово је средство помогло, и зато се овом примеру и даље следовало. За Турке реч Србин беше исто што и бунтовник. Ко год се издавао за Србина, тај је попреко гледан, гоњеи и гњављен. Па зато је Србин и овековечио ову своју невољу и несрећу: реци му аго, да му је драго (то јест реци му како жели).

 

Турци су допуштали, да их тако назови — Бугари лажу, јер су били уверени, да ће се у

 

 

1. Државе и народи Балканског Полуострва. Њихова прошлост, садашњост и будућност и бугарска неправда. Београд, 1891. Стр. 26.

 

2. Стара Србија и Маћедонија. (Са гледишта географског, историјског и политическог), од др. Јован Васиљевића. Београд, 1906. Стр. 73.—74.

 

 

31

 

даљим нараштајима Македонаца гасити осећање за српство и заборављати веза са Шумадинцима. Историја нам казује, да се Турци нису преварили у рачуну. Од оног времеиа ограничише се устанци на Босну, Шумадију и Новопазарски санџак, док Македонци остадоше мирни.

 

Друго је Срећковићево и Протићево, да реч Бугарин долази од латинског vulgaris, чиме се означује прост народ. Опет други ради су ову реч довести чак од француског bougre, тврдећи, да су овом погрдом, којом су у Француској жигосани јеретици, такође грђени и српски безверници Богомили. А неки писци мисле, да је ова реч дошла од реке Волге. [1]

 

Гопчевић вели, да је прво објашњење вероватније и тачније. [2]

 

Никада и ни у ком случају неће становник Старе Србије и Македоније себе звати Блгарином или Болгарином, већ једино и из нужде Бугарином [3], што је знак да то само српска уста изговарају, јер л прелази у у само у српским устима, ни у чијим другим.

 

Грци зову Бугаре Вулгарос; Руси и Турци Болгарин и Болгар, а и сви остали народи зову их Болгарин или Булгарин а сами Бугари себе зову Блгарин. Једино и искључиво Срби изговарају и пишу Бугарин, Бугарска и Бугарија. [4]

 

* * *

 

 

1. Јавор. У Новом Саду, 1876. Бр. 23. Стр. 72.

 

2. Стара Србија и Макећонија, од Спиридона Гопчевића. Београд. 1890. Део други. Стр. 241.—242., 244.—245., 247., 249.—250. и 330.

 

3. Пре 50 година у Старој Србији и Македонији само се у толико знало за име Бугарин, колико је било потребно, да ко кога увреди, назвавши га тим именом. Још реч две. Тамошњи народ вели за јалову овцу и жито уродичаво: избугарило се — обележје нечег што се покварило. — Белешке о Старој Србији-Маћедонији, од Тодора П. Станковића. Ниш, 1915. Стр. 5.

 

4. Срби у Маћедонији и јужној Старој Србији. Написао Милојко Н. Веселиновић. Београд, 1888. Стр. 3—4.

 

 

32

 

Године 679. Бугари под предводништвом свога кнеза Аспаруха, пређоше преко Дунава, па освојивши подунавску Бугарску до Искре, помешаше се са Словенима, који тамо већ беху насељени. Ово мешање трајаше 200 година, а бивало је, да су Бугари давали Словенима своје име, али су примали њихов језик. Тиме се објашњава, зашто је данашњи бугарски језик тако сличан српскоме, а да ипак има у себи толико страних речи и особина, и зашто се код толиких Бугара примећује несловенски, махом азијатски тип. Бугари су народ татарскога или финско-уралскога племеиа и Мухамедове вере, који су говорили језиком врло сродним с турским, шишали се као Татари, остављајући само на темену нешто мало косе, и увијали чалму око главе. И сами Бугари признаваху више пута преко својих јавних гласила, да су они једнога племена с Турцима. Тек X. столећа нестајао је на њима траг финско-татарски.

 

Први пут су се појавили Бугари у Македонији 811. год„ као пљачкаши, а под вођством свога кнеза Крума. Тадањи византијски писци помињу најужасније призоре покоља између Бугара и македонских Словена. Овакви покољи могли су бити само између два несродна народа, а никако између два ма чим било сродна племена.

 

Други пут упадају Бугари у Македонију 815. год., под кнезом Цоком (Дукумом). И тада су се македонски Словени очајнички борили против Бугара, али су најзад подлегли њиховој најезди. Нола Македоније било је опљачкано, куће словенске опустошене и попаљене, а велики број Словена одведен у ропство.

 

Почетком 816. год. постаје бугарским кнезом Диценг, али после два месеца његове владавине преотима му власт Омортаг.

 

 

33

 

Омортаг, чим је заузео престо, завојштио је на македонске Словеие: опљачкао пх и поробио по примеру својих претходника.

 

Године 823. македонски Словени ударе на Цариград, а Омортаг свом силом помаже грчком цару Лону.

 

Све ове чињенице говоре, да македонски Словени нису имали ничега заједничког с Бугарима, већ да су се увек борили против њих и њихово господарство.

 

Бугари, чија је држава пропала концем 14. столећа, и који се од тог времена и не помакоше, беху већ пали у заборав. Шилер је знао 1771. год. само толико, да у опште има Бугара „чију би граматику и речник вредно било упознати". Добровски је још 1814. год. сматрао бугарски језик за неко наречје српскога, а Копитар, знаменити слависта, професор бечког универзитета, не знађаше 1815. о њему ништа више, мањ' ако не то, да се од других словенских језика разликује по гласу; а Шафарик је 1826. знао толико о Бугарима: да их има око 600 хиљада, и да живе између Дунава, Црног мора и Балкана.

 

Тек 1822. год., отац српске књижевности Вук Стефановић Караџић издаде неки „додатак" ка упоредном речнику Велике Катарине [1], у коме је он први упознао научни свет с основама бугарског језика.

 

Упозорени Вуком на Бугаре, први отпочеше Руси обраћати на њих већу пажњу. Венелин [2] издаде 1829. год. своје дело „Стари и данашњи

 

 

1. Но наредби руске царице Катарине II. изађе 1787. год. упоредни речник у неких 200 језика. Између 12 словенских, који беху у том броју, заузимаше српски језик пето место, док бугарског језика и не беше.

 

2. Венелин је био Рутен; свришо је више школе у Лавову, а одао се проучавању славистике и историје Словена.

 

 

34

 

Бугари и њихови политички и верозаконски односи наспрам Руса".

 

* * *

 

Српска влада, која све до 1878. год. беше спремна да помогне бугарску браћу у свакој прилици, штампала је бесплатно у државној штампарији школске књиге за прву основну бугарску школу, 1834. год. у Габрову, а тако исто и за другу бугарску школу, која је 1835. год. отворена у Свиштову. Ускоро стадоше избијати бугарске школе као печурке из земље. Отварали су школе свуда: у Скопљу 1863.; у Битољу 1868.; у Велесу 1872.; у Тетову 1876.; у Кичеву 1877. год. и т.д.

 

У Београду издаваше Раковски од 1860.—62. год. Дунајски Лебед. Српска је влада потпомагала овог бугарског шовинисту у његовој делимично против српства напереној делатности. Неки други Бугарин, Прванов, који је о трошку исте владе учио у Београду, и ту био ђаком научењака Даничића, одужи Србији своју благодарност тиме, што је — тек што се вратио у Бугарску — издавао букваре, намењене за Македонију, да деца из њих, у место српских, науче бугарска слова и речи! [1]

 

Србија их помагаше из наклоности наспрам „сиромашне браће".

 

Па и 12. марта, 1870. год., када изађе царски ферман, којим со бугарска црква одваја од грчке и

 

 

1. У бугарским школама у Македонији добијала су деца прво књиге, у којих су листови на двоје раздељени. Лево стоји садрижина с македонским наречјем, а десно бугарски превод. Деца су прво читала оно на њиховом матерњем језику штампано, па тек онда бугарски превод учила. Овако извежбана у бугарском, добијала су у вишим разредима бугарске уџбенике. И преко свега тога, Македонци су у стању, да сваку српску књигу без муке и труда читају и разуму. — Македонија. Етнографски односи Македоније и Старе Србије. Из Петерманових саопштења 1889. Св. 3. Од Сп. Гопчевића. Превод од В. Београд. 1889. Стр. 9.

 

 

35

 

поставља бугарски егзарх — наивни београђани, с весељем и осветлењем поздравише овај ферман! Веселници и не слућаху, да су тиме „бугарска браћа" [1] добила у шаке најоштрије оружје за утамањење српске народности у Македонији!

 

И ово није упливисало на осећаје Срба. Тек им је 1878. година отворила очи, кад је Игњатијев [2] састављао услове сан-стефанског мира. По овоме даде он Бугарима целу Македонију и највећи део Старе Србије, Шопске срезове [3] и неке делове данашње краљевине Србије.

 

Ни српска влада, ни умне вође српскога народа, не сматраху за вредно, да бране праведне захтеве Србије. . . Па за то се морало и отрпети, кад је Черкаскиј у Сан-Стефану подругљиво одговорио Србима: „Па шта би ви хтели? Та ви нам нисте никад ни казали, шта сте ради и шта је све српско". [4] Тако је. У Србијиних књижевних и политичких људи појам о српским земљама био

 

 

1. Од браства нашег није остаљ више ни непела. И њега је ветар давно развејао. . . . Оно, што се у последље време онако наивно опевало, може се узети као последње посмртче једне пропале идеје. Бугари нам нису била браћа ни кад су из наших торба хлеб добијали. — Status quo ante Slivnitsa. Написао Бдин, Београд, 1898. Стр. 35.

 

2. Колико је руски посланик гроф Игњатијев бпо цпник у својим поступцима према Србији, нека послужи овај класичан пример: пошто је осујетио покрет српског народа за обнављаље пећске патријаршије, он је великодушно пристао, да се у Цариграду оснује српска читаоница, и уписао се чак за члана добротвора читаонице!... У место пећске патријаршије, читаоница у Цариграду, — Из чрквене историје Срба у Турској у XVIII. и XIX. веку. Написао Иван Иванић. Београд, Београд. Стр. 89.—90.

 

3. Познато је, да се становници старог српског Браничева (Шопске земље), предела између Искре и српске границе, не сматрају за Бугаре, него за Србе, и да су у пркос својим одважним и одлучним протестима спојени 1878. год. с кнежевином Бугарском, благодарећи за то „руској браћи". Још нешто. Због ових је Срба један бугарски народни посланик поднео 1900. Народном Собрању нарочити законски предлог за искорењивање србизма из западних крајева Бугарске. (Кула, Цариброд, Трн, Брезник, Ћустендил).

 

4. Стара Србија и Македонија, од Спиридона Гопчевића. Београд, 1300. Део први и други. Стр. 28—29. и 318.

 

 

36

 

је врло скучен, јер су се по њима народносне тежње простирале на југу и југо-истоку таман до плота кнежевине Србије! [1] А да је Черкаскиј заиста био у праву, то потврђује јога и Стојан Новаковић: „Непрестане наше политичке борбе доводе и на министарске столице у Београду и на посланичке у Цариграду људе неспремне". [2]

 

* * *

 

Из разматрања историје видели смо кад се завршило населење српско на Балканском Полуострву; видели смо тако исто кад дођоше и Бугари; видели смо шта су Срби заузели и где им беху седишта, која не изменише ни до данас, а видели смо и појаву Бугара и њихово распростирање.

 

Прегледавши, дакле, укратко историју Старе Србије и Македоније, пређимо на остале особине тамогањега живља, на оне, које карактеришу један народ, а то су: језик, обичаји, народна ношња и народна поезија.

 

Језик је највиша творевина раднога духа људског, која се, као и сваки живи организам, развија с развитком оних, којима служи као средство саопштавању мисли. Сваки нараштај уноси у њ по нешто од старих тековина. И данас се у науци језик разуме у своме историјском развитку, он нам управо представља историју народну.

 

Да упоредимо свој данашњи језик с бугарским и оба ова са старо-словенским. који Бугари самовољно старо-бугарским називају.

 

 

1. Стара Србија и Маћедонија. (Са гледишта географског, историјског и политичког), од Др. Јов. Хаџи Васиљевића. Београд, 1906. Стр. 29.

 

2. Стојана Новаковића: Балканска питања и мање историјско-политичке белешке о Балканском Полуострву. 1886.—1905. у Београду, 1906. Стр. 89.

 

 

37

 

И после хиљаду и више годииа српски је језик задржао сву квингесенцију старога српскословенског говора, дочим је бугарски спао на неколико почетне форме тако, да, поред осталих језика словенских, изгледа као нека наказа.

 

Српски језик, као и сви словенски језици, има деклинацију, и то са 7 падежа. Поједини предлози, који су се у старом словенском језику слагали с извесним падежима, слажу се и данас у српском језику, с дотичним падежом. Бугарски језик не познаје деклинацију, и ови се предлози слажу с првим и јединим падежом бугарског језика.

 

Тако ире хиљаду и више година предлози: без, осем, близу, до, крај, од, више, из, изван, преко, око (около), после, ради и т. д. слагали су се с другим и само с другим падежом, што је истоветно данас и у српском. Предлог к слагао се с трећим падежом, па се с њим слаже и данас у српском језику. Тако се исто у старословенском слагаху с четвртим падежом предлози: уз, низ, кроз, мимо, као што је и данас у српском. Са седмим се слагао предлог при, што је и у српском тако.

 

Сем тога, с другим и трећим слагали су се предлози: против, супрот; с четвртим и шестим: за, међу, над, под, пред (прва два слагала су се још и с другим); с четвртим и седмим: на, о, у. И све је то исто и у данашњем српском језику. Бугари немају од свега тог ни трага ни гласа.

 

Од предлога је у бугарском највише мучена речица на. Она показује што год хоћете: и место, и својину, и прннадлежност, и одношај и све. Што год треба да каже падеж са или без предлога, го мора да каже предлог на.

 

Никада Бугарин не почиње питање са „да ли", „што ли" или „је ли", него увек глаголом (прироком) или именицом, иза којих ставља одмах

 

 

38

 

речицу ли. На пр. Писа ли? Ходи ли? Гладен ли си? Јал ли би? Никад не пита овако: Да ли си писал; јеси ли ходил; да ли си гладен и т. д. Тако питају само Срби и Македонци. [1]

 

У српском језику постоје гласови: ћ, ђ, џ, љ, њ и ј, који потпуно владају и у Македонији, све до планине Родопе, што се свако може уверити из народних умотворина. Ових гласова нема у бугарском језику.

 

Бугарско-словенски језик није онај, на који су Ћирил и Методије превели свете књиге, јер се томе противи језик Зографског еванђеља, Клочевог глагољаша, Госпођинског (или Маријинског) и Асемановог еванђеља, Супрасалског рукописа, Савиних књига, Остромировог еванђеља, [2] и т. д. Да језик Ћирилов није бугарски, већ панонских Словена, непобитно је утврдио Миклошић у предговору своје науке о облицима, а бранио ју је тако, да ју је и Шафарик пред смрт примио. [3]

 

Бугари имају три гласа: јус, јер и јерик, којих нема ни у Срба, ни у Македонаца. Јус звони као неко мукло, кроз гркљан прогурано у, јер се често замењује са јус, ако има његов глас; у другим пак речима звони као мукло о, а, е, или и; јерик је слично јеру, али се у његовом изговору примећује претежност муклога а. О изговору јера и јерика нема сталних правила, ово се научи вежбањем. У бугарској књижевности још влада велики хаос односно правописа.

 

 

1. Историја Бугаризма на Балканском Полуострву. Народност и језик Македонаца. Написао Стева Ј. Радосављевић-Бдин. У Београду, 1800. Стр. 149.—150., 156. и 209.

 

2. Зографско и Маријинско еванђеље, издао Јагић (Берлин. 1879. и 1883.). Асеманово Рачки (Загреб. 1865.). Остромирово еванђеље, од ђакона Григорија у Новгороду, 1056. и 1057. (Издао га А. X. Востоков у Петрограду, 1843. Клочев глагољаш Копитар (1836.) Рукопис Супрасалски, Миклошић (1851).

 

3. Диоба словенских језика. Из лекција професора Велике Школе Др. Ђ. Даничића. У Биограду, 1874. Стр. 5.

 

 

39

 

Заменица ја употребљава се у српском, као и у свима осталим словенским језицима, само се у Бугарској каже аз. Македонци имају махом ја, само између Штипа и Мелника јаз.

 

У српском и у македонском заменице су скоро увек једнаке, а од бугарског језика често различне.

 

Један једини од словенских језика, који има члан, то је језик бугарски; овај се члан додаје именици и гласи: т (изговори ат), та, то. Ако пред именцом стоји придев, онда се додаје члан њему. На пример: војник-т (иговори војникат); дума-та (реч); село-то (село); али големо-то село (велико село); почтена-та дума (поштена реч) и т. д. У множини гласи члан за мушки и женски род те и средњи та: на пр. војници-те; думи-те; села-та. Овог члана нема у целој Македонији! Даље је вредно поменути и то, да и старо-словенски језик није познавао данашње бугарско „членовање".

 

У српскоме мењају се при промени именице последњи слогови, у бугарском језику мења се члан. И у овом погледу придржавају се Македонци правила српског, а не бугарског језика.

 

Бугари имају много речи, које одговарају српском, али у којима је глас шч замењен са шт; у оваквим приликама употребљавају Македонци увек српске гласове шч.

 

Бугари имају код глагола у првом лицу једнине наставак м само онда, ако у другом лицу долази аш, на пр. питам, питаш; Македонци имају, као и Срби, вазда м, изузевши, наравно, неправилне глаголе.

 

У многим крајевима Македоније чује се чисто српски облик, у другима опет ам, на пр. идам, кажам, видам, држам и т. д.

 

У првом лицу множине имају Бугари код глагола наставак м, Срби мо, Македонци некад мо, некад ме.

 

 

40

 

Код глагола, који имају у бугарском језику у другом лицу једнине ам, свршава се прво лице множине такође на ме, на пр. питам, питаш, пита, питаме, питате, питат.

 

У трећем лицу једнине нема ни у српском, ни у бугарском језику завршног гласа т, које Македонци делимично употребљавају. Ово се т налази у старијим српском језику; доказ су за ово повеље српског царства, које још постоје, и чији је језик далеко ближи македонском наречју, него данашњем српскем књижевном језику! [1]

 

Бугарски језик не зна за неодређени начин, већ га исказује садашњим са да: „аз могу да чекам". Немајући неодређеног начина, Бугари страшно натежу. Србин, који има неодређен начин, казао би: ја могу чекати, а исто овако говори и Македонац, у кога такође постоји неодређени начин.

 

Поређење придева бива у српскоме језику променом придева у првом, а претпоставком речице нај у другом ступњу, на пр. красно, красније, најкрасније. У бугарском остаје реч непромењена, само се у првом ступњу стави пред њу речица по, у другом нај; на пр. големо, по-големо, најголемо.

 

При том се примећава, да махом сви српски придеви мењају при поређењу последњи слог због благогласија, на пр. дубоко, дубље, најдубље. Исто тако има у српском језику множина неправилних поређења, а у бугарском само неколико.

 

Македонци се у свима оваквим случајевима придржавају српског, а не бугарског језика.

 

Где год Бугари кажу чер (черква, черно), ту

 

 

1. Северни српски језик јесте леп, и пријатан је, и гибак је, и звучан је: али, њиме нису говорили они, чија дела узимамо ми за своју историју. Јужним српским језиком није опевана дивна српска епопеја; али, на њему су написани царски закони српски, и њиме је управљана царевина српска.

 

 

41

 

Срби и Македонци увек сложно кажу цр (црква, црно).

 

Будуће време образује се у српском помоћу глагола хтети. Тако на пр. ја ћу бити или бићу и т. д. Исто овако говоре скоро сви Македонци. Друкчије Бугарин. Овај каже: аз ште с'м или ште буду и т. д.

 

Срби, а с њима и Македонци, употребљавају повратку заменицу себе (скраћено се), док Бугари вазда заједно узимају обе речи себе си. [1]

 

Из свега овога што смо навели, очито се види, да су Срби по свему једини наследници и носиоци имена и језика старо-словенског: да се српски језик битно разликује од бугарског, и да македонска наречја не припадају бугарском, већ српском језику.

 

Само ова једина чињеница, што народ у Македонији говори српским језиком, довољна би била да обелодани, да су Македонци Срби, а не Бугари. Али ова чињеница није усамљена, њу потпомажу још и народни обичаји, и навике, и народна ношња, и народна поезија.

 

Кад погледамо на обичаје, који се врше у краљевини Србији, на затим загледамо у обичаје народа у Македонији, видимо потпуну истоветност. Какве су свадбе, крштења, погреби, крста, сабори и игре у Србији, такве су исто у Македонији, и постепено се губе и завршују онде, где одредисмо свршетак српског језика, који карактерише Македоиију и одваја је од Бугара. На челу свију обичаја сија српска слава . . .

 

Слава је можда најстарији српски обичај. Слава води своје порекло јога од Богова из доба

 

 

1. Стара Србија и Македонија, од Спиридона Гопчевића, Београд. 1890. Други део. Стр. 250.—255.

 

 

42

 

идолопоклоничког. Изгледа, да је свака кућа имала по једнога домаћег свог Бога, ком је служила и који је кућу за то штитио. Кад је увођењем хришћанства те Богове требало избацити напоље, народ се тако лако своје прошлости, својих традиција и верских обичаја одрећи није могао. Он се — разумети је врло лако — довијао од сто руку, да стару новој вери, у колико је могуће, прилагоди. И тако је дошло, да је у место старих домаћих Богова узео по једног хришћанског свеца као заштитника дома и чељади.

 

Слава је тако постала копча између доба идолопоклоничког и хришћанског, и служи као необорим доказ, да су племена, која славу славе, била и остала пре и после покрштења делови једнога истог народа. [1]

 

Слава је Србииу највећи и најсветлији празник, и ма како сиромах био, труди се да га што достојније проведе. Она се тако уживила у српски народ, да ју је одржао кроз хиљаду година, проводећи је кроз најљуће беде, које га пратише; њој не могаше наудити ништа, ни грчке владике, ни бугарска пропаганда . . . Где је слаеа, ту је Србин!

 

Одавно је већ утврђено, да крсних имена нема не само ни у кога другог словенског племена, него ни у браће наше Хрвате и Словенце. У Срба католика, и у Срба мухамеданаца нестаје тога обичаја под утицајем вере њихове. [2]

 

 

1. Историја Бугаризма на Балканском Полуострву. Народност и језик Македонаца. Написао Стева Ј. Радосављевић-Бдпн. У Београду, 1890. Стр. 32.—33.

 

2. Наша браћа римокатоличке цркве сво до скора славили су крсно име, као и остала браћа Срби у Босни, али су им фратри то забранили корсем из економских разлога. Па и Махмуд II. освајач Босне набранио је истурченој браћи нашој славу крсног имена; а у место тога наметнуо им је бестиљ, који се држи о берби шљива. — Обичаји српског народа у Босни. Написао Богољуб Петрановић. Гласник српског ученог друштва. Књига XXX. У Београду, 1871. Стр. 336.—338.

 

 

43

 

Обреди и церемоније, које прате славу у Србији, истоветне су у Македонији. Кољиво, свећа, зејтин и вино, сечење колача, појање у славу и здравље, све је исто.

 

Слава има разна имена; најпознатије и најраспрострањеније је слава, па зато треба упитати дотичног Србина: коју славу славиш? У Црној Гори, Херцеговини, Далмацији и Босни пита се за крсно име. У српској Војводини означује се слава именом дотичног свеца. У северо-западној Старој Србији (Косову и Призрену) чује се и „свети". На југо-истоку Старе Србије и у Македонији обично се пита: Коју службу служиш? или шта чиниш? А на ово се добива одговор: Ја служим св. Николу или ја чиним св. Јована.

 

Свеци се у Македоиији славе исти, који и у Шумадији.

 

Сем славе, у Македонијп се држи и преслава, исто онако као у нас.

 

Поред славе, чисто српског обичаја, има још обичаја у Македонији само српских и истоветних с истим обичајима у краљевини, а то су: коледа, додоле, лазарице, при вршењу којих певају се исте песме као и у Србији. Затим српски обичаји у Македонији су: моба, прекада, побратимство и сила ситнијих.

 

И из овога се види, да су и обичаји узана веза између становника Старе Србије и Македоније с једне и северних Срба с друге стране. Бугари не знају ни за славу, ни за преславу, ни за додолу, ни за лазарицу, ни коледу, нити мобу, ни за побратимство. Кад би, дакле, Македонци заиста били Бугари, како бисмо онда тумачили то, што у њих нема никаквих бугарских, већ све сами српски обичаји?

 

Што се тиче народне ношње, македонско

 

 

44

 

становништво носи народну одећу — доламу, коју и остали Срби.

 

А шта тек да кажемо о народној поезији, која најочитије говори у прилог српског живља у Старој Србији и Македонији ?

 

Од јужних Словена једини је прави песнички народ српски народ. То није фраза изречена од појединих чланова нашега народа у дивљењу и одушевљењу за ове творевине народног духа, већ истина, изречена и потврђена од најпозванијих људи, с најхладнијим суђењем.

 

Цео свет говори о српској народној поезији; бугарску поезију нико не познаје, па ни они сами.

 

Бугари немају никаквих старих народних песама, па и оне што их за такве издају, то су побугарене српске народне песме.

 

Да, Срби имају дивну народну епопеју, коју због њеие песничке вредности најбољи литерарни историци на свету пореде с Омировом Илијадом. Кнез немачких песника Гете толико се дивио српским народним песмама, да је он био први, који је почео да их пресађује у немачку књижевност. Велики немачки филолог Грим световао је целој Европи, да учи српски због самих српских народних песама. Да би јој се учење олакшало, Грим је превео 1824. и Вукову граматику с дугачким предговором о српском језику и српским јуначким народним песмама. [1] Откад је Гете урачунао српске народне песме међу најлепше епске песмотворе, што их има, од онда се оне преводише на све европске језике. [2] Никада се о

 

 

1. Вук Стеф. Караџић. Његов рад на српском језику и правопису, од проф. Љуб. Стојановића. Глас Српске Краљевске Академије. LV. Други разред. 36. Београд, 1899. Стр. 53.

 

2. И Срби, који се истурчише, још се ни до данас не могоше одвојити од љубави према овој поезији . . . „Поезија надвлађује разлику у вери: она саставља јаким свезама цело племе, живи у целом народу." Србија и Турска у деветнаестом веку. Написао Леополд Ранке. Превео Стојан Новаковић. У Београду, 1892. Стр. 48.

 

 

45

 

Србима, ни пре ни после тога, није тако одушевљено говорило као тада. [1]

 

Српска народна поезија престаје онде, где и Срби, на Осми, тамо, где је народни појам сам повукао етнографску границу. „Чим ову границу пређете, вели Бдин, ви опажате, да је песнички дух сасвим клонуо, као преломљена гранчица нежне биљке. Што идете даље, то га све више нестаје. Најзад примећујете, да га је нестало сасвим; песништва више нема." [2]

 

При свем том, што Бугари немају песама, немају поезије, они се не застидеше, кад изнесоше пред свет благо нашега народа из Македоније, на чак и из Старе Србије, средишта српства, називајући га: Бугарске народне Песме или Бугарски народни умотвори.

 

Језик тих „умотвора" није бугарски, већ српски, са свима српским особинама. У тим су песмама исте тежње, исти осећаји, исти јунаци и догађаји, који и у зборницима песама Вука Стеф. Караџића. [3] Бугари су издавали фалсификате за бугарску народну својину . . . . Ти су фалсификати изашли у две збирке 1860. и 1861.,

 

 

1. Вук није предао потомштву само народне песме старјуега времена. Он је сачувао од заборава и узвишену поезију последњег великог гуслара српског Филипа Вишњића, и творевине савремених гуслара црногорских. Таквим радом Вук је изнео српском свету целу народну прошлост, коју је сам народ опевао, — од Немање, цара Душана и боја косовског па до првог другог устанка и до смрти кнеза Данила.

 

Вук је прикупио само песме из краљевине Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе, Призрена и с Косова поља.

 

2. Историја Бугаризма на Балканском Полуострву, Народност и језик Македонаца. Написао Стева Ј. Радосављевић-Бдин. У Београду, 1890. Стр. 197.

 

3. Бугарима је непозната реч краљ. Они знају само за цара. А у свима македонским народним песмама речи краљ и краљица, које треба сматрати као српска обележја, долазе постојано и често. — Стојана Новаковића Балканска питања и мање историјско-политичке белешке о Балканском Полуострву 1886.—1905. У Београду 1906. Стр. 303.

 

 

46

 

па је једна чак штампапа о трошку српске владе и потпором Српског ученог друштва. [1]

 

Чувени слависта Јагић, који је иначе врло пријатељски расположен наспрам Бугара, открио је ову простачку подвалу у Архиви за словенску филологију. [2] Па чак и бугарски историчар — Чех Јиречек, професор, кога су Бугари обасули златом, осудио је у својој историји, такво бугарско фалсификовање српских песама.

 

А и бугарски књижевник и бивши директор бугарске гимназије у Солуну, П. Драганов, тврди, да су песме у Македонском зборнику, који је издан у Петрограду, чисто српског језика, а да нема ни једне бугарске. Ево шта он вели: „Јасно пада у очи та чињеница, што међу царевима, краљевима, војводама, јунацима и т. д., које певају у својим песмама македонски Словени, свуда фигуришу најомиљеније личности и најзнатнији догађаји из новије, па чак и најновије српске историје."

 

Ми не умедосмо штампати македонске песме као српске умотворине, и да их ширимо по Шоплуку и Македонији, макар и забадава; ми не умедосмо да пишеме опште разумљиве историјице за народ, наречјем српско-македонским, које ће овим племенима показати, да је њихова и наша историја једна и иста у данима њихове и наше славе . . . да смо ми и по говору, и по обичајима, и по физиономији, и по свему осталом, једни и исти; ми

 

 

1. Године 1869. штампао је Милош Милојевић прву свеску Песме и обичаји укупног народа српског. Већ у другој свесци, која је изашла 1870. год., жали се Милојевић због слабог одзива, с којим је предусретнуто његово родољубиво предузеће. Ни влада, па ни Српско учено друштво не нађоше со побуђенима, да потпомогну Милојевића. И трећу свеску издаде он о свом трошку 1875. год., али како и ова због равнодушности Срба пролазише врло слабо, то је писац изгубио сваку вољу за издавањем осталих девет свезака.

 

Дела Милојевића садржавају у себи право благо: она су богат мајдан за српску историју и за познавање српских старина. — Стара Србија и Македонија, од Спиридона Гопчевића. Београд, 1890. Део други. Стр. 242.—244, 246. и 264.

 

2. Archiv für slavische Philologie. Berlin, 1880. IV. 3. 471.

 

 

47

 

све то нисмо умели, него смо пустили Бугаре, да нам по запарложеној српској њиви сеју бугарштину. [1]

 

* * *

 

Сасвим је природно, да је Србија била дужна и себи и српској мисли, коју је собом оличавала, да води рачуна о српском народу у Старој Србији и Македонији и да га морално и материјално потпомаже у одбрани његових права и интереса од бугарских насртаја. Кривица јe, кaако смо напрeд изложили, до њених државника и политичара, што су својом неспособношћу [2] дали маха Бугарима, да развију највећу пропаганду у тим чисто српским земљама, али је ипак добро, што се најзад пренула и бацила свој поглед тамо, где ју је упућивала заветна српска народна мисао. Први одлучни корак, који је обновљена Србија учинила у том правцу, беше рат с Бугарском 1885. год., [3]

 

 

1. Историја Бугаризма на Балканском Полуострву, Народност и језик Македонаца. Написао Стева Ј. Радосављевић-Бдин. У Београду, 1890. Стр. 8.

 

2. Колико су ондашњи српски државници имали појма о Старој Србији, доказује одговор министра Просвете под првим намесништвом, који је дао депутацији из Прокуиља, кад је тражила, да им Србија помогне отворити српску школу у Прокупљу. Још нешто. Један крак најсрбастије реке Мораве звао се чак и у школским књигама Бугар-Морава (Бинч или Јужна Морава, која извире у Косовским пределима, и која тече кроз пределе, у којима живе Срби), а један срез бугарморавски срез, јер то је знате, све једно: Срби или Бугари. То је био један народ, и ако је део средњи век доказивао, да Срби и Бугари нису један народ.

 

Једина два човека, који су у целој Србији још онда разумевали каква опасност прети српском народу од бугаризирања Старе Србије и Македоније, беху Милош С. Милојевић и Панта Срећковић.

 

3. Сливница је у Србији пробудила свест о српству у Македонији. У Београду се оснива друштво св. Саве. Непуну годину дана после Сливнице Србија закључује с Турском консуларну конвенцију. Две године после Сливнице Србија има своје консуле у Скопљу и у Солуну. После још једне године Србија има трговачки уговор с Турском и железничку везу са Старом Србијом и Македонијом. Српске школе у Старој Србији и Македонији ничу на све стране у пркос бугарском егзархату. У то доба почиње рад Србије у Цариграду, да се за скопску и рашко-призренску епархију добију српски митрополити. Поред Скопља и Солуна Србија отвара своје консулате и у Битољу и у Серезу. — Др. Владан Ђорђевић: Историја српско-бугарског рата 1885. Књига друга. Од Сливнице до Пирота. Београд, 1908. Стр. XX.

 

 

48

 

коме је дао повода Пловдивски преврат, чија девиза беше: Уједињење Источне Румелије с Бугарском.

 

Да би се правилно схватиле побуде, које су Србију морале нагнати на тај корак, послужићемо се за то овим осигурним доказима.

 

Уједињење Источне Румелије с Бугарском имало је за сврху, да битно промени односе снага између држава на Балканском Полуострву. Није за Србију било бесмислица говорити о равнотежи на Балкану, као год што за њу није била бесмислица говорити о одржању берлинског уговора у корист њену. Јест, то би била у ствари бесмислица, кад би се стајало пред чињеницом, да се берлински уговор мења у корист свију балканских иарода. Али, кад се он једнострано мења, и то у искључну корист само једнога од њих, па кад још уз то тај народ није српски народ, онда говорити о томе, може за цео свет бити бесмислица, али за Србе је то била и потреба и дужност. Па кад се берлински уговор мења не само у искључну корист Бугара, него још и на очигледну штету Србије, онда је била дужност за Србе, не само да говоре, него да свој говор и стварним радом потврде.

 

Против самога акта уједињења два дела једнога истога народа Србија није могла ништа да каже. Али, ако с овога гледишта Србија није имала ништа да замери акту уједињења Бугарске и Источне Румелије, опет није могла бити равнодушна према тако наглој и изненадној промени у међусобном односу снага на Балкану.

 

Силом воље свију великих сила, а нарочито благодарећи упорном наваљивању Русије, бугарска кнежевина на својој западној страни дубоко је задрла и окрњила интересе српске. То Србија није могла да спречи и морала се покорити вољи

 

 

49

 

Европе. И ако је тиме учињена вапијућа неправда народу српском, и ако га је та неправда веома тиштала, опет зато Србија је могла то поднети, јер је налазила, да јој будућност још затворена није. Али, кад се Бугарска почела нагло спуштати к југу и претити, да и са те стране кроз краће или дуже време прегази интересе Србије, и тиме јој збрише сваки изглед у будућности, онда је Србија морала сматрати уједињење Источне Румелије с Бугарском као акт од најфаталнијих последица по њу и по српство у опште.

 

Бугарска држава створена је без икакве муке и жртава по народ бугарски. Заложити се за рачун Македоније, била би ствар логична. Крунисати и дати коначни облик својој држави: постати најача држава на Балкану, била би заиста ствар достојна врло великих и врло скупих жртава. А кад се Бугарска уједињењем Источне Румелије спусти до самих граница Македоније, зар јој то не би био први посао на реду, и зар би Бугарска могла противстати примами, да га не покуша.

 

Схватајући ситуацију на овај начин, Србија је мобилизовала своју војску и ушла у рат против Бугарске.

 

Својим ратовањем Србија је имала пред очима само две сврхе. Прва је била, да отежа или по могућству да спречи акт уједињења Бугарске и Источне Румелије, и тим да стане на пут једностраној измени берлинског уговора у корист самих Бугара. Друга је — а у ствари је го главна сврха и била, да отклони опасност бугарске најезде на Македонију, која би опасност услед срећно и лако изведеног уједињења постала неизбежна.

 

 

50

 

Да је Србија изабрала Турску за предмет своје акције, ево како би ствар изгледала.

 

Србија би са војском својом прешла границе, и ушла у пределе царевине Турске. Тражећи од ње накнаду за, онолико, колико је Бугарска пореметила постојећи однос снага на Балкану, Србија би управила своју акцију против целокупности турске царевине. Турска би била изазвана, да брани, не једну скоро автономну област, као што је Румелија, него би имала да брани себе саму и свој опстанак у Европи. На први глас мобилизације у Србији, Турска је одмах избацила близу 200 хиљада војске према границама српским, а бугарску границу оставила је скоро непоседнуту. Ово значи, да је Турска са врло великим разлогом сматрала, да јој права опасност за њену целокупност тек од Србије доћи може. Није ни мало она заборавила, да је Србија, у блиској прошлости два пут узастопце ратовала с њом, и да је та иста Србија прва дала сигнал ослобођења свима народима на Балкану. С другим је очима Турска гледала на кретање Бугарске у Румелији, а сасвим са другим гледала би на кретање Србије у Старој Србији и Македонији. И остављајући на страну несразмеру између војничке снаге Турске и Србије, природно је било помислити на могућност, да се Турска, постављена у алтернативу, да изгуби Румелију, која је и иначе за царевину била везана врло лабаво, или да изгуби стварне делове себе саме, реши, да сама призна свршену чињеницу у Пловдиву, и по ту цену не само да себе ослободи од раскомадања своје војничке снаге, него можда да добије и заједничку акцију Бугарске против Србије. Оваква политика Турске била би пуна логике, а Бугарска би, разуме се, била сасвим оправдана, да се у сопственом интересу таквој

 

 

51

 

политици придружи. Ово није гола претпоставка, него је то велика вероватност и једина здрава основица за радњу Турске у таквим околностима. Нека се озбиљно у ствар загледа, па ће се видети, да би Турска, правећи фронт у исто време и према Бугарској, и према Грчкој, и према Србији, и према могућим револуцијама у њој самој, била заиста у најнезгоднијем положају. И шта је природније, да из тога положаја изађе, него жртвовати Румелију, што би у ствари била само по имену жртва, а добити на тај начин кооперацију Бугарске, која би у истини дала доказа крајње непамети, кад би је одбила, и тим актом паралисати у исто време и Србију, и Грчку, и сваки револуционарни покрет у својој унутрашњосги.

 

И сад, пошто смо образложили, да је Србија морала ратовати, и кад је ратовати морала, да јој је једина могућност била, да ратује против Бугарске, да пођемо даље и да претресемо резултате ратовања.

 

Али пре тога није с горега, да обележпмо укратко слику Србије у претпоставци, да није ратовала, да је са ћутањем пустила, да се догађаји врше, или да је своју акцију ограничавала на то, да протестује средством дипломатских нота и средством новинарских чланака. Европске силе похитале би, да затворе питање признањем свршене чињенице. Међу овима Турска би највише желела, да се са признањем похита. Русија би се устезала, али само у толико, у колико би нужно било, да од Бугара добије извесне повластице за осигуравање свога утицаја на Балкану, на што би Бугари, као паметни људи, пристали, за рачун овако значајне тековине народне. Сва би Европа изјавила Србијн своје задовољство, што је својим мирним држањем помогла, да

 

 

52

 

се избегне општи заплет, а јавно мњење српско с правом би указивало прстом на Србију, као на земљу немарну за својом будућношћу и несвесну своје улоге и нада, које су у њу положене.

 

А како би изгледало у Бугарској? У њој би данас стајао народ уједињен без жртава и без крви; снажан и опијен једним значајним успехом; пун суревњивости, одушевљења и раздражених прохтева за даљим тековинама. Стајао би у таквом географском положају, да би њим самим потпуно паралисао радњу и развитак свију балканских народа. Пред њим би било отворено и рашчишћено земљиште, на којем ни једном народу не би више било могуће наићи; стајао би изван утакмице, са потпуном слободом кретања: једном речи, народ бугарски држао би у својим рукама кључ даљих догађаја и заповедао би њима. На челу тога народа стајао би владалац, који би држао обзинуту Македонију, очекујући згодан тренутак, кад ће је моћи прогутати.

 

Уместо тога шта смо видели? Видели смо Бугарску, где поред победе мора да потпише мир онакав, какав је Србија хтела. Видели смо, да се уједињење бугарско одмах у почетку изметнуло у петогодишњу персоналну унију. Видели смо Бугаре незадовољне оваквим решењима; видели смо кнеза протераног из земље; видели смо Бугарску са исцрпљеним финансијама, са растројеном војском, са унутрашњом поцепаношћу и бачену у вртлог грађанског рата. Погледи њени нису више управљени на Македонију; државници, који су до скоза судбом Бугарске управљали, запомажу за туђом окупацијом, било руском или турском; праве завере, буне се, и као последњу котву спасења, као најодсуднији лек, траже распуштање сопствене војске своје.

 

 

53

 

То су остварени резултати ратом српсно-бугарским, то је искључно следство тога рата и политике, којој је Србија у том питању следована. [1]

 

Само мали низ година требало је да прође иза тога, па да Срби једном окрену очи само ка средишту Србије и српскога народа. А средиште је тамо, где је некада и било, и где још и данас живи српски народ: где је Немања стварао Србију (горњи токови Мораве, Струме и Вардара), одакле се ширила, ослобођавала и уједињавала средњевековна Србија. То су непобитне историјске чињенице, као што су историјске истине и то, да Немања не би могао прво Средац да ослобођава од византијске војске, и ако се био удружио с маџарским краљем, да није српскога живља било око Витоша, Рила, Старе планине, горње Искре, Струме и Месте, што и данас сведочи српски језик, српски тип, српски обичаји, које Бугари врло вешто с дана у дан уништавају.

 

* * *

 

Да завршимо.

 

Србиново је знамење увек било и остало лира и мач. Он никад није клонуо, никад није издао, а тако и мора да је, јер „благородством српство дише", као што то лепо рече велики песник и необичан Србин Петар II. Петровић Његош.

 

Међутим, Бугаре није могао из сна пробудити ни устанак српски 1804. и 1815., ни устанак грчки 1821., па ни рат руски 1828., који се водио у сопственој њиховој домовини. И још више и црње од тога: „руска је ратна историја тога похода немило забележила, да се у том народу,

 

 

1. Поглед на политику Србије после берлинског уговора Београду, 1887. Стр. 50.—53., 55—60.

 

 

54

 

који су Руси ослобођавали, нашло више људи, који су свом старом господару против ослободиоца шпионисали" [1]. . . . Није требало дуго времена, па да се опет испољи бугарско урођено подлаштво. Године 1876. предали су Бугари Турцима оружје, које су им Срби поклонили, да се боре са завојевачима своје отаџбине. Још исте године Срби су неколико бугарских ухода стрељали. [2] Па и у руском рату 1877.—1878., избројте из руских акта, колико их је због шпионства стрељано.

 

Др. Милутин Д. Нешић

 

На Цвети, 1916. год.

Београд

 

 

1. Македонски Словени. Написао Јован Драгашевић, ђенерал-штабни пуковник у пензији. У Београду, 1890. Стр. 27.

 

2. За Ђуниски пораз Срби треба да захвале једино бугарским уходама, који су паљевином воденице издали Турцима кретање српске војске.

 

[Back to Main Page]